Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ

 

 

ВЕЛИКА И ПОЛИМЉЕ У ДЕЧАНСКОЈ ХРИСОВУЉИ

 

Село Велика је планинско насеље које се налази на крајњем североистоку Црне Горе. Раштркано је по падинама околних брда и планина и уској долини Величке реке, а простире се на површини од 5027 хектара и надморској висини између 900 и 1700 метара. Осим уске долине Величке реке, где је земљиште плодније и погодније за земљорадњу, остали део насеља углавном чине шумско-пашњачка замљишта. Од околних планина посебно је значајна планина Чакор, на старословенском језику сурова планина, чија је прошлост судбински везана са Великом. Када је село Велика добило ово име нема података. Први писани документ у коме се помиње ово и друга села у горњем и средњем Полимљу је Хрисовуља краља Стефана Уроша Трећег манастиру Дечани из 1330. године.

Краљ Стефан Урош Трећи издао је хрисовуљу којом је утврђен правни положај задужбине и величина поседа који је том приликом био приложен краљевој задужбини. У то време Србија је била на врхунцу моћи и била најзначајнија балканска земља. Зидани су највећи манастири, владарски дворови су били слични византијским дворовима, у рудницима су копане драгоцене руде, трговало се са суседним земљама. У складу с тим цветала је и писменост и у то време настало је и највише владарских исправа. Дечанска хрисовуља спада у ред најпотпунијих извора српског средњевековног права. Она даје врло важне податке о средњевековној српској држави и животу у њој који сведоче о друштвеним односима и економским приликама на манастирском поседу, а то упућује да је тако било и на другим манастирским имањима за која нису сачуване даровне повеље.

Највећи део простора у Дечанској хрисовуљи посвећен је пописима дарованих насеља, њиховим међама и неким становницима који су ту живели и били обавезни да раде за манастир. Ту се прописују и законске одредбе које су регулисале живот на манастирском добру. У хрисовуљи се налазе поуздани докази о величини и простирању манастирског властелинства, које је чинило географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији. Област у горњем и средњем Полимљу чинила је северозападну област манастирског властелинства и на том простору била су села и катуни у којима су пописани становници који су у то време живели на манастирском добру. Цело Дечанско властелинство било је ратарско-сточарско, са малим бројем занатлија и других сталешких категорија. На њему је било 2097 ратарских кућа, рачунајући ту попове и мајсторе, 69 кућа сокалника и 266 влашких породица.

У Хрисовуљи се, између осталих, наводе имена и границе села у горњем и средњем Полимљу: Град у Плаву, Комарани, Велика, Трепча, Грнчарево, Гусиње, Врмоша, Добра Река, Комови. Сваком од села одређену су и међе. За село Велику су одређене међе с Ржаницом: ''А међе Велике с Ржаницом: у Петкову цркву и код Белошева брега у брдо, и како се камен котрља у Велику и Ржаницу, уз брдо у планину Драгојла, до Светостефанског хрисовуља и од Гвозда, у Грохот код Носа, у Салче гладе, преко у Стражиште и низ Витичревски поток како се улива у Комарштицу, планина Ржана и локва''.

За сва насеља пописана су имања и људи на тим имањима. На основу упоредних података у Дечанским хрисовуљама може се утврдити структура становништва у насељеним местима. Поређана су три слоја имена: словенска, хришћанска и остали. Из тих података јасно се види да је у селу Град у Плаву 81,25% становништва имало имена словенског порекла, 16,67% хришћанског, а само 2,08% осталог порекла. У селу Велици 80,95% становништва су били словенског, а 19,05% хришћанског порекла. У селу Рибари у Плаву 76,92% становништва су били словенског, 20,51% хришћанског и 2,57% осталог порекла. У селу Комарани 85,71% становништва имало је имена словенског порекла,11,11% хришћанског порекла и 3,18% осталог порекла. У селу Трепча 87,3% имена била су словенског порекла, а 12,7% имена хришћанског порекла. У селу Грнчареву 91,18% становника имали су словенско порекло, 5,88% хришћанско, а само 2,94% становника имало је друго порекло. У селу Врмоша 87,34% становника било је словенског порекла, 10,13% хришћанског, а 2,53% осталог порекла. Слични су подаци и за остала пописана насеља горњег и средњег Полимља. Из наведених података јасно се види да је у свим тим насељима живело становништво словенског порекла, са око 90% српских имена. То сведочи да су насеља углавном била настањена српским живљем. Мањи део становништва чинио је староседелачки влашки живаљ који је био помешан са српским и у великој мери славизиран.

Грађа Дечанске хрисовуље сведочи да је у првој половини XIV века добро очуван наслеђени фонд прасловенских имена. У Дечанској хрисовуљи забележено је и око 500 топонима. Од тога је 106 постало од личних имена. Топоними су археолошки налази језичке прошлости неког места или области па се на основу њих може утврдити који је народ дао имена насељима у којима су живели. Више од 50% су топоними из српског језика. На основу ономастичких података из Дечанске хрисовуље јасно се види да је и пре зидања манастира ту био стабилан српски живаљ.

Поред поменутих етничких слојева, у властелинству манастира Дечани постојале су различите економске категорије. Међу именима која означавају економски статус највише је било меропха, зависних земљорадника, који су имали и највише обавеза. Осим обавезе да обрађују виноград сваки меропх је био обавезан да пооре своју деоницу од шест мати ( један мат је имао површину 939,18м2), и то: два мата пшенице, два мата овса и два мата проса, да их засеје житарицама, да обави све друге послове (жетву и вршидбу) и да род преда господару властелинства. Обављали су и допунске радове који су се звали бедба. Све што су узорали бедбом морали су и обрадити. Били су обавезни да косе манастирске ливаде и да се брину о сену.

Међу именима која означавају економски статус у горњем и средњем Полимљу помињу се сокалници и мађупци, којих је било и у другим крајевима властелинства.

Економски положај сокалника био је знатно повољнији од положаја меропха. Сокалници су имали шест пута мање обавеза од меропха на раду око пшенице, а два пута око проса и винограда.Међутим, сено су морали косити као и сви остали, а ако у селу није било црквеног сенокоса, били су дужни да косе где им игуман манастира Дечани одреди. Као сокалници у Плаву и Велици помињу се Обрад Радиновић,Помен, Предоје и Хранислав; у Комаранима Радослав и Андреја; у Трепчи Лука; у Грнчареву Радуј и Богоје Богутовић и Радослав Љубслаљић; у Врмоши Толоје, Хранота и Миљак; У Доброј Реци Љиљановић Смиљ, Витан Вилчић и Добретко Ђулић.

Међу зависним становницима у Велици и Комаранима помињу се и мађупци. Право значење ове категорије феудалних поданика није утврђено. Преовлађује мишљење да су то били људи који су се бринули о храни и њеном спремању за црквене старешине и све друге великодостојнике, када би дошли у ове крајеве и путовали преко територије Полимља, а извршавали су и одређене обавезе у погледу транспортних услуга за господаре властелинства. У Велици се помињу мађупци: Владоје, Дружоје, Драгојло, Негослав, Драгош, Котилко, Рајко, Ђуроје, Станко и Градоје - укупно 8. У Комаранима се набрајају мађупци: Радин Стојшић, Милосав, Мироје, Милован, Милгост, Милослав Маглић, Драја Драговић, Обрадац, Драгуј Срдановић, Ђуроје Добрић, Радетко Милојевић, Рајко и брат му Богоје, Хранимир и Богдан Крчелеј - укупно 18.

Осим наведених економских категорија становника у Дечанској хрисовуљи помињу се и занатлије ковачи, златари, седлари, кројачи и кожари. Они су, осим бављења својим занатом, морали да раде на земљи као и сокалници.

У Дечанској хрисовуљи постоји низ одредаба које су се односиле на цело село. Слад су морала правити сва села којима нареди игуман. Сеоска земља није смела да се узима ни за сокалника, ни за бољарина, ни за попа. Свако село је морало хранити по једног товарног коња који би носио црквени товар. Ако би тај коњ угинуо под црквеним товаром, црква је морала надокнадити штету, али ако је угинуо у селу, тада је село било дужно да надокнади штету. Плављани су били ослобођени копања винограда, а уместо тога имали су обавезу давања цркви на Крстовдан шездесет перпера.

Величани су имали обавезу да сваке године иду у Дечане и косе манастирске ливаде где им игуман одреди. Они су ту своју обавезу редовно извршавали и касније у турско доба, све до 1864.године, када су из безбедносних разлога престали да одлазе у Дечане. Према усменом предању, приликом једног њиховог повратка са косидбе из Дечана, у планини Богићевица се похвалио један Арнаут да је на том месту бријао и заклао једног Величанина, због чега један од Величана убије тог Арнаута и изврши освету. Од тада Величани нису ишли у Дечане да косе манастирске ливаде јер су се бојали освете.

После смрти цара Душана (1355) у Српском Царству настало је расуло, што је имало негативан одраз и на друштвено-политичке прилике у Полимљу и суседним крајевима. Почетком XV века територија Полимља и Велике постала је саставни део српске државе којом је као вазал турског султана, а затим као вазал угарског краља, владао кнез Стефан Лазаревић (од 1402. године деспот). Касније, у току XVI, XVII, XVIII, XIX и прве деценије XX века становништво Полимља и Велике је живело под Турском окупацијом, водећи сталне битке ради опстанка на својим огњиштима и очувања своје српске вере и имена. За то су положене огромне жртве и исказани бројни примери чојства и јунаштва.

 

Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ је рођен 1946. године у Велици