Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ

 

  

ВЕЛИЧКУ ШКОЛИ ОБНОВИТИ И ЗАШТИТИТИ

КАО КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИК

 

Одлуку Министарства просвјете и спорта да се стара школска зграда у Велици сруши до темеља, зашта је била припремљена механизација, Величани нијесу прихватили и спријечили су рушење. О томе је било више коментара у ДАН-у, којима се подржава став Величана. Да би се отклонила опасност за ђаке и поролазнике, због дотрајалости крова зграде, мјештани су скинули читаву кровну конструкцију. Сада треба заштитити и стабилизовати зид зграде, који је у добром стању, затим покрити зграду у првобитном облику, а унутрашњост радити етапно, зависно од могућности прилива средстава. Дрвну грађу обезбиједити из величких шума, по одобрењу Управе за шуме у Плаву.

Овим текстом желим упознати ресорно министарство и јавност о улози и значају величке школе, због чега је трeба обновити и заштитити као културно-историјски споменик.

Отварање и рад школа и уопште развој образовања у Велици и Новшићу одвијали су се у врло отеженим историјским и социјално-економским условима. Одувијек је био велики раскорак између могућности и жеља за школовањем. Величани су стално изражавали ту жељу, али је то отажавао ратнички живот и борба за слободу, на једној, као и борба за голи економски опстанак и преживљавање, на другој страни. Колико су тежили за слободом, толико су исто тежили за просвјетом. Српски пастир Свети Сава умио je пробудити њихов дух и покренути тежњу за школовањем . За опстанак Величана на том простору нијесу били довољни само лична и колективна храброст и природна бистрина, већ да имају што више писмених и образованих људи који ће својим знањем и утицајем допринијети лакшем остварењу њихових циљева.

Када је Велика била под заштитом Француске, створени су повољнији услови за отварање школе. Дмитар Поповић је тражио помоћ од француског конзула Виета у Скадру. Француска је тежила да смањи утицај Русије на овом простору па је излазила у сусрет Величанима, повремено их штитила од Турака и пружала помоћ за отварање и рад школе. Према неким подацима, прва школа у Велици управо је почела радити 1856. године, док је ово село било под француским патронатом.

Иницијатива за оснивање прве основне школе у Велици потекла је од свештеника, племенских главара и других угледних људи Велике. Заслуге за то припадају свештенику Дмитру Поповићу, родом из Шекулара, који је радио на описмењавању људи и прије оснивања школе. Дмитар Поповић се школовао у Високим Дечанима и био ђакон у Пећкој патријаршији. Ишао је више пута у Скадар код руског конзула и тражио помоћ за отварање школе у Велици. Kaкo његова активност није одговарала Али-бегу Гусињском, Поповић је на превару ухваћен и свирепо ликвидиран 1862. године у једној пећини на Мокрој планини. Дмитров син, поп Милосав и Радован Радуловић обновили су молбу руском конзулу Јастребову, посјетили га и добили помоћ за школу. Повратком у Велику одмах су купили кућу и адаптрали је за школу.

Као релевантaн датум оснивања и почетка рада величке школе наводи се 1864. година. Тада су школу подигли и издржавали сами Величани уз скромну помоћ од конзула Француске, Аустрије и Русије у Скадру. Томе у прилог иду историографска истраживања академика Миомира Дашића по којима се током 60-их година 19. вијека, заслугом мудрих и угледних људи и уз политичку подршку и материјалну помоћ влада Црне Горе и Србије, отварају прве горњо-полимске српске школе у Велици, Гусињу и Беранама. Школа у Велици је радила 1864. године, по свој прилици као приватна, а можда и годину раније, а први учитељ је био Стефан Михајловић. Међу првим ђацима величке школе помињу се Тодор Заријин Бошковић, Јован Милов Бјелановић, Илија Дмитров Вучетић и Радуле Стаматовић.

У љетопису основне школе у Велици из 1891. године пише да је величка школа први пут отворена као државна школа школске 1886/87. године и то у кући командира Рада Микића, коме је плаћано за кирију 50 форинти а. вр. Школу је финансирала књажевина, касније кнежевина Црна Гора. Школске 1986/87. године школа је имала 34 ученика. У љетопису се наводи да је учитељ био Крсто Радуловић из Комана, док су мјесни надзиратељи били командир Раде Микић и капетан Милета Стаматовић. Настава је прекидана због честих ратних сукоба. Зато није тешко схватити што је школска зград више личила на неко утврђење - фортицу него на васпитну установу. Ђаци су носили уједно и пушке и из школе ишли на границу, у потјере и освете.

Кретање броја ученика у школи од школске 1886/87. године до краја школске 1899/910. године праћено је црногорским законицима 1796-1916. године. У том периоду најмање ученика било је школске 1891/92. године, свега 19, а највише школске 1896/97. године, укупно 59 ученика (53 м. 6 ж.) и школске 1899/910. године када је школа бојала 56 ученика (53 м. и 3 ж). Школа у Велици радила је и за вријеме аустроугарске окупације од 1916. до 1918. године. У њој су учитељовали Јелена, Раде и Милета Поповић, а затим Милорад Ћулафић. До Другог свјетског рата наставља се велика флуктуација наставног кадра. Учитељи су се смјењивали, неки остајали дуже и поново радили, неки се задржали само једну шкoлску годину.

У васпитно-образовном процесу, посебна пажња је посвећена описмењавању и стицању знања из српског и старословенског језика, вјеронауке, рачуна, историје, земљописа, као и усавршавању краснописа. Везано за вјеронауку, училе су се молитве и химне међу којима и химна о Светом Сави. Учило се и црквено појање. У оквиру народне поезије обрађиване су епске пјесме. Васпитна компонента је имала за циљ буђење националне свијести, морала, родољубља и патриотизма.

Имајући у виду да су у дуже вријеме учитељски кадар чинили свештеници, од којих неки са завршеном богословијом, није тешко схватити што је школа са својим програмским садржајима поред образовне и васпитне имала и значајну световно-духовну улогу. Васпитна и духовна компонента школе биле су од пресудног значаја за формирање борбеног духа Величана и опстанак Велике под турском, аустроугарском и фашистичком окупацијом.

Угушивањем јулског устанка 1941. године слуге окупатора су запалиле све куће у Велици, па и предметну школску зграду на Папратишту.

Након Другог свјетског рата, 1947. године, у ратом попаљеној и опустошеној Велици, на згаришту школске зграде на Папратишту подигнуа је, уз добровољни рад Величана, нова зграда у којој наставила рад као државна школа.

Имајући у виду значај школе, надлежни републички завод треба зграду школе да прогласи културно-историјским спомеником. На обновљеној згради уградити плочу са датумом почетка рада школе и са именима истакнутих учитеља који су радили у њој, а неки и страдали од окупатора.