ПЛАНИНАРСТВО                                            

 
 

 

 

 
ВИСИТОР
Виситор је планина у југоисточном дијелу Црне Горе између плавскогусињски котлине на истоку и изворишта Злоречице на западу. Планина се пружа правцем југозапад - североисток и чини границу између општина Андријевица и Плав.
Највиши врх је висок 2211 метара. Највиши врхови Виситора су грађени од тријских кречњака , који леже преко метаморфисаних шкриљаца. У најнижем ледничке цирку Виситора, чије дно се састоји од зелених шкриљаца, налази се језеро, на апсолутној висини 1820 метара. Воду губи према Муринској ријеци, кроз наслагане моренским бедеме. Уоквирено је четинарском шумом и бујним пашњацима.
 

   

 
МОКРА ПЛАНИНА

 

 
 

  

ПОЛОЖАЈ

 

Мокра планина по свом географском положају лежи на источној страни, али  припада сјеверној проклетијској групи планина, где се уздижу још Смиљевица, Глођија, Мургаш, Штит, Сјекирица, Баљ и Пишевска планина. Мокра планина је саставни део северног проклетијског гребена, који се од главног - јужног гребена,  одваја од граничног врха према Албанији - Тромеђе (2366 m) на Богићевици и пружа  се према северу до превоја Крастац (1770 m), одакле скреће према истоку, обухвартајући планине Маја Драмандол, Хајлу, Ахмицу, Штедим, Жљеб, Сеинову, Суву планину и Мокру гору. Овај гребен представља развође сливова Лима и Ибра  у сливу Црног, и Пећке Бистрице, на другој страни, у сливу Јадранског мора. Мањи, источни део Мокре планине лежи у сливу Пећке Бистрице.

Мокра планина је саобраћајно доста изолована планина.  Доступна је само слабим шумским и сеоским путевима  који воде уз долине Шекуларске,  Калударске, Ржаничке, Величке и Аџовића реке. Периферан и нафункционалан саобраћајно-географски положај и лоша интерна путна мрежа су ограничавајући фактори привредног развоја насеља  Мокре планине. На другој страни, такав положај је допринео очувању животне средине и природних ресурса знатног дела ове планине.

 ГЕОМОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

 

 Основу геолошке грађе Мокре планине чине палеозојски шкриљци (пешчари, филити, аргилошиси, конгломерати и друге стене), изнад којих се у вишим деловима планине дижу  површи, гребени и чуке састављени од масивних и банковитих тријаских кречњака. У југоисточном делу планине (Лумере, Планиница) тријаски кречњаци достижу дебљину 80 до 100 m (Петровић Ј., Миљковић Љ., 1991) Знатно учешће у литолошкој грађи планине има  и дијабаз-рожначка формација, а запажене су и вулканске стене.

     Као геомофолошки комплекс, Мокра планина има изглед простране висоравни, чије тјеме на висинама 1700 - 1900 m  представља пространа,  валовита и добрим делом карстификована  површ. Мокра планина по висинској компоненти спада у ред ниже високих проклетијских планина, јер њена једина два висока врха једва премашују висину од 2000 m. То су Приједолска глава (2003 m) и Лумере (2007 m). У централном делу планине уздижу се врхови: Куњ (1901m) и Брајеница (1924 m), а у источном делу Кукајски врх (1890 m) и Томова глава (1882 m). Осим крашког рељефа који је представљен најчешће вртачама, шкрапама, мањим увалама, јамама и пећинама, рељефни диверзитет Мокра планине употпуњују флувијални, (долине река и потока, плавине, ретке терасе, клисуре и др.), глацијални (снежанички циркови) и денудациони облици. За разлику од флувијалних облика који се јављају у најнижим теренима, глацијални рељеф  је заступљен у највишим дјеловима планине, али је слабо изражен и доста је модификован дејством спољних агенаса. Рељефни мозаик ове планине са пространим шумско-травним комплексима основни је носилац њених естетских и рекреативних вредности. У комплементарном односу са климом, водама и биогеографским ресурсима рељеф пружа могућност обављања широког дијапазона активности на отвореном планинском простору, као што су планинарење, излети, екскурзије, пикник, јахање коња,  џип-рели, бициклизам, разноврсни екстремни спортови, брање пољско-шумских плодова и лекобиља и др.    Најчешћи спелеолошки објекти су јаме, а има и пећина и окапина. Чавчину јаму у Машничком катуну није нико истраживао. Претпоставља се да је она веома дубока, јер камен који се баци у њен отвор дуго временеа пада у дно. У Јочовој луци, на путу од села Рмуша према Калудри налази се велика пећина, док је у Кострешу позната Црвена пећина. Једина пећина чији су канали дјелимично рекогносцирани је Безимена пећина на Планиници (1968 m), у атару села Велике. Улаз у пећину је на 1780 m н. в. На таквим висинама пећине су, иначе, веома ретке. Укупна дужина досада испитаних канала је око 460 m. Дуж главног канала  смјењују се сифонска и урвинска сужења и ерозивна проширења, односно дворане. Дворане су богате пећинским накитом. Украшавају их сталактити, сталагмити, драперије, бигрени саливи, разноврсне фигуре и други облици настали кристализацијом бигра. Посебан украс представљају свјетлуцави кристали и корални накит. У најнижим дворанама има када и базенчића са водом (Кнежевић М., 1988). Пећина представља погодан спелеолошки објекат за туристичко активирање, али за развој спелео-туризма њу је потребно претходно технички уредити, тј електрифицирати, изградити приступне стазе кроз пећину и приступан пут до ње.

КЛИМАТСКЕ ОДЛИКЕ

 

     У складу са надморском висином и планинским успоном, клима Мокре планине је зонално распоређена по висинским појасевима. У дну  долине Шекуларске ријеке заступљена је свјежија варијанта умјерено- континенталне климе. У појасу од 800 до око 1300 m јавља се субпланинска, а  на већим висинама права планинска клима. Умерено топла и релативно кратка лета  и дуге, хладне и снеговите зиме су основне одлике субпланинског и планинског климата. Пролеће је кратко и своди се на крај  априла и мај мјесец, док је јесен дужа и топлија. Појас до 1600 m прате годишње изотерме  од 6 и 5° С, а на висинама изнад 1800 m изотерме од  4 и 3° С. Са средњом годишњом температуром ваздуха  од 10° С и више  на висинама изнад 1600 m има око 100 дана. Мразеви се јављају од почетка октобра до почетка маја, ређе ван тог периода. Најчешћи ветар у току зиме је северни, а лети јужни, мада је чест и источни ветар. Кроз Мокру планину пролази годишња изохијета од 1250 mm. Количина падавина у летњем периоду износи изнад 600 mm, а у зимској половини године 700 до 1000 mm. Максимум падавина је у октобру и новембру, а минимум у августу. У Шекулару и осталом делу Мокре планине јављају се кишне и сушне године. Као изразито кишна година била је 1937, а као сушне  1932. и 1946. (Дашић М., 2006). Средњи датум првог снега  на висинама изнад 1800 m је 16. Х, а последњег 16. V. Снег обично пада од краја новембра до краја априла. Највише снежних дана има у децембру и јануару. Дебљина снежног покривача креће се, зависно од апсолутне висине, од 0,2 до 2 m, а на висинама изнад 1800 m може да износи и преко 4 m. Због касних пролећних и раних јесењих мразева, као и због задржавања снежног покривача, вегетациони период за културне биљке је доста скраћен.

         По  снежним условима за развој зимско-спортског туризма, Мокра планина се може упоредити са Бјелсицом, која данас представља после Жабљака највећи зимско-спортски центар у Црној Гори.  

ВОДЕ

        Мокра планина је захваљујући пространству водонепропустљивих шкриљаца доста богата површинском хидрографијом. Њу чине бројни извори, потоци, речице и мање водене агломерације - баре, локве и језерца. Извори су већином стални, ретко који пресушује. У нижим теренима, нарочито на контакту шкриљаца и кречњака, они су јаке издашности. Извор Корита изнад Маслара један је од најачих. На топографској карти размере 1:25.000 сви већи извори су картирани: Змајева вода, Студенац, Студеница, Камено корито, Слатка вода, Пашова вода, Ледни бунар, Јаворак. Као што се види, поједини хидроними указују на ниску температуру воде извора. Већи број извора је картиран без назива. У зони палеозојских шкриљаца извори се користе за водоснабдевање сталних и привремених насеља. Многи су каптирани и пластичним цевима спроведени до села и појединих домаћинстава, или до катуна.. Положај извора је битно утицао на лоцирање појединих катуна, па и пољопривредних поседа. Крашки терени су безводни, али су значајни као колектори за формирање подземне крашке хидрографије. Главну хидрографску артерију Мокре планине чини Шекуларска ријека са притокама Рмушком и Спалевића ријеком у сливу Лима. На супротној страни тече истоимена - Шекуларска ријека са већом притоком - Шиповицом. Она  се у доњем току зове Аџовића ријека. Улива се у Пећку Бистрицу у насељу Кућишта. Припада сливовима Белог Дрима и Јадранског мора. Са огранка Мокре планине - Глођије тече ријека Јошаница, такође притока П. Бистрице. Шекуларска села  налазе се на стрмим планинским падиинама  и нису довољно подводна, а Шекуларска река се свага на два-три места   може користити за наводњавање њива и ливада.

БИОГЕОГРАФСКИ РЕСУРСИ

 

       Мокра планина је и поред пространства оголелих кречњака богата шумско-травним комплексима и разноврсним екосистемима.

       Шуме су распорећене по појасевима који се смењују са повећањем надморске висине. Прво се изнад културне вегетације у сеоским атарима, на присојним странама,  јавља храстова шума (цер и бијел). Она је крчењем  јако проређена. Изнад ње, на висинама 1100 - 1400 m доминира букова шума, која је такође јако девастирана због сече огревног и техничког дрвета. Знатни комплекси букових шума сачувани су у деловима сливова Шекуларске ријеке,  Ровачког потока и Калударске ријеке. Четинарска шума са састојинама јеле, смрче и бора јавља се изнад букове шуме на висинама 1400 до 1800 m. У слуву Калударске ријеке у локалитету Пецановице ова шума је до скоро имала прашумски карактер, али је у последњe време бесправном сечом и она угрожена. Највише су уништене четинарске шуме у сливу Пећке Бистрице - Ваганичка гора и Шиповица, које припадају општини Плав. Оне су девастиране прекомерном и неконтролисаном сечом, нарочито од стране шумокрадица - Албанаца из Пећи и Метохије.

     Појас планинских пашњака - сувата на Мокрој планини простире се на висинама од 1700, а негде и ниже, до 1900 m, одакле до врхова преовлађују камењари обрасли оскудном вегетацијом или голи. У вегетацији пашњака преовлађује заједница типца. То је ситна, густа и тврда трава, коју стока  радо пасе због присуства хранљивих материја. За испашу стоке значајна је и шумска вегетација вриштина. Велико пространство пашњаци захватају  изнад шума на потезу  Чакор - Ваганица - Мокра планина - Смиљевица. На том простору су смештени бројни сточарски катуни.

     Значајан потенцијал за развој ловног туризма на Мокрој планини представља бројна и разноврсна дивљач. Од тзв. ниске дивљачи највише има зечева, лисица, куна, јазаваца, творова и веверица. Главни предмет лова представља висока дивљач: срна, дивокоза, дивља свиња и  мрки медвед. Перната дивљач или орнитофауна је такође бројна и разноврсна. Шумско-травне комплексе насељавају птице: јаребица камењарка, лештарка, дивља кокош, тетреб, дивља патка, сури орао, јастреб, кукавица, соко, сова, врана, чавка, сврака, голуб, грлица, препелица, кос, дрозд, детлић, креја, гавран и друге. Неконтролисаним ловом  длакава и перната дивљач је знатно проређене. На овом простору нису предузете готово никакве заштитне, организационе и техничке мере на унапређењу ловства, посебно ловног туризма.

ПОЉОПРИВРЕДНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ

 

        Главна прородна богатства  Мокре планине, значајна за развој пољопривреде, су шуме, пашњаци, ливаде и воде. Планина је природно предиспонирана за развој сточарства и шумарства. Услови за ратарску производњу су неповољни.  У уској долини Шекуларске ријеке, усеченој у палеозојским шкриљцима, њиве су формиране у крчевинама и то на стрмим долинским странама, па је на њима немогућа примена механизације и адекватних агрохемијских мера. Отуда је ратарска производња екстензивна. Ограничена је на натуралну производњу кукуруза, ражи, јечма, овса, кромпира и другог поврћа. У воћарству су заступљене најважније врста средњоевропског воћа, као што су јабука, крушка, орах, шљива и дуња. Сточарство је главна пољопривредна грана. Оно је пулуномадског типа. Лети се стока изгони из села на планинске пашњаке, а зими се држи у сеоским стајама и исхрањује сеном и другом храном.  Зависно од времена, издиг обично почиње  после Ђурђева дана или средином маја, а силазак са планине (здиг) је крајем августа или током септембра. Најбројнија стока су овце и говеда. На Мокру планину, где имају своје катуне, издижу са стоком сточари оз околних села - Шекулара, Роваца и Калудре из беранске општине, Машнице, Горње Ржанице и Велике из плавске општине, као  и Грачанице из андријевичке општине.  Бројно стање важнијих врста стоке у сталном је опадању. Важани узроци томе су тежак положај пољопривреде, одлив радно способног становништва са села, незаинтересованост и недостатак радне за сточарску произвподњу. Старачка домаћинства, иначе нису способна за пољопривреду.  Пописом 2003. године регистровано је бројно стање стоке по месним заједницама. Већина села  у напред приказаним месним заједницама  има своје пашњаке на Мокрој планини.

  

Месна  заједница

Коњи

Говеда

Овце

Свиње

Живина

Шекулар 90 257 936 86 773
Калудра 34 194 792 42 288
Грачаница 38 158 415 21 253
Мурина 98 401 874 208 1194
Велика 53 254 649 31 410

 

 Бројно стање стоке и живине

 

     Као што се из прегледа види, најбогатији сточни фонд имају МЗ Шекулар и Мурина, а у оквиру Мурине села Машница и Горња Ржаница, која имају своје катуне на Мокрој планини. Од стоке највише има   оваца  и  говеда, али и њихов број брзо опада.

     Привремена насеља  Машничана и Ржаничана на Мокрој планини су Машнички катун, Вулев катун, Рушин крш и  Ржанички (Пљанчорски ) катун. Стари катун и други  Машнички катун у Рупама изнад Брајенице су напуштени.

    Највећи - Машнички катун имао је у прошлости, до 1941. године, око 40 сточарских колиба (станова). После 1953. године, расформирањем тадашњих сељачких земљорадничких задруга, број колиба је смањен на 30. Данас је у катуну 25 колиба, од којих је 15 у фунцији, док је 10 напуштено. У катуну се лети држе готово све врсте домаћих животиња: овце, говеда, коњи, козе, свиње, прасад и кокоши. По запажању сточара током сезоне 2007. године било је у катуну око 300 оваца, 50 говеда, 20 коња, једна коза, око 20 свиња и око 30 прасади. У последње време поједине колибе су реконструисане и адаптиране у викендице. Изграђено је неколиоко викендица од тврдог материјала. Тако, катун постепено добија  туристичку функцију. Реконструкцијом постојећег пута од Машнице (18 km), отвара се перспектива формирања туристичког еко-катуна.

     Ржанички катун  броји 7 колиба са торовима за стоку. У току лета 2007. године, по казивању сточара, бројно стање стоке је износило 16 коња, 50 грла говеда и око 300 оваца. Сточари из села  Спалевића у Шекулару издижу на пашњачки катун - Приједо и ливадске катуне  на  Богићевици  и Дебелом долу. Један од најнижих катуна на Мокрој планини је ливадски катун села Јашовићи звани Здравковац (1220 m н.в.), на левој долинској страни Шекуларске реке. Остала шекуларска села такође имају своје пашњаке и катуне на Мокрој планини.   

   

  Да шекуларска села, због емиграције радно способног и биолошки продуктивног становништва, постепено одумиру  показује однос броја активног пољопривредног и издржаваног пољопривредног становништва. У селу Радмужовиће  од укупно 32 пољопривредна становника  15 је активних, а 17 издржаваних, у Ровцима од 20 пољопривредника 14 је активних, а 6 издржаваних, док село Орах броји 11 пољопривредника, од којих је активан само један, а издржаваних  10  (Попис 2003).

СКИЈАШКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ МОКРЕ ПЛАНИНЕ

 

     Са гледишта морфолошких и снежних услова Мокра планина располаже веома значајним скијашким и осталим потенцијалима за развој зимско-спортског туризма. Међутим, досада нису предузимане никакве мере на плану њиховог туристичког активирања. Према Студији ОЕЦД (Женева, 1988), потенцијални скијашки терени на овој планини поседују укупан збир денивелација скијашких стаза од 2030 m. Новија анализа скијашких потенцијала показала је да је тај збир дупло већи и да износи око 4000 m. Најпогоднији терен за скијашке стазе  спушта се са врха Приједолске главе (2003 m) и преко пашњака катуна Приједо и низ шумовиту падину допире до села Спалевиће. Има искључиво северну експозицију. На том терену могуће је просецањем шуме и стврањем скијашких коридора  трасирати две скијашке стазе.  Дужа стаза има дужину од 2,4 km, висинску разлику од 890 m и просечан нагиб од 37%. Завршава се на 1100 m н.в. Друга стаза спушта се са истог врха низ шумовиту падину  Средња гора и допире до локалитета Котловац, дугачка је 1,7 km, има висинску разлику од 680 m и просечан нагиб од 40%. Прва стаза је погодна за спуст и велеслалом, а друга за слалом.

     Други потенцијални скијашки терен налази се на северној падини Брајенице (1924 m). Ту је могуће формирати три ски-стазе, две  се спуштају  низ падину Широки пењад до ушћа Злог потока у Рмушку ријеку, а трећа - најдужа (3,3 km) пружа се такође низ падину Широки пењад и у доњем делу између врха Чуке (1449 m) и Богићевица допире до дна долине Рмушке реке.

Потенцијалне скијашке стазе на Мокрој планини

 

     На наведеним скијашким теренима  снежни покривач се, захваљујући северној експозицији, задржава најмање три до четири месеца, а на већим висинама и дуже. Средња максимална висина снега, на висинама изнад 1500 m износи 150 до 200 cm. На  стазама које пролазе кроз шумске коридоре  снег се дуже задржава и оне су боље заштићене од ветрова.

 

Број Стаза 

Дужина у m

Висинска разлика у m

Просечанан нагиб у %

Експозиција

1

2400 890 37 NNV

2

1700 680 40 N

3

3300 724 22 NNV

4

2000

674 33 N

5

2200 674 31 N

 Укупно

11600 3642 - -

 

Потенцијалне скијашке стазе на Мокрој планини

 

     Имајући у виду наведене податке, може се констатовати да скијашки терени на Мокрој планини  испуњавају нормативе за уређење и активирање скијалишта и њихово укључење у понуду зимско-спортског туризма. Општеприхваћени нормативи су:

  -  минимална денивелација скијашких стаза 500 m

  -  нагиб терена 20 и 40%,

  -  непрекидно трајање снежног поклривача три месеца и

  -  минимална висина снежног покривача на травним теренима 15 cm.

      Остали значајнији природни ресурси Мокре планине нарочито фаворизују развој сеоског, ловног, еколошког, спелеолошког и здравствено-рекреативног туризма. У готово свим селима у оквиру Мокре планине створени су елементарни услови за развој сеоског туризма. Села су електрифицирана, изграђене су нове куће са водоинсталацијом и исте опремљене белом техником.

 

ЗАКЉУЧАК

 

        Мокра планина обилује разноврсним  природним богаствима, која су недовољно економски валоризована, а о туристичкој валоризацији за сада нема ни говора, јер није створена материјална база ни за летњи, нити за зимски туризам. Својим природним ресурсима ова планина је највише предиспонирана за развој сточарства и туризма. Сточарство је полуномадског типа. Лети се стока изгони на катуне где се за испашу користе планински пашњаци, док се у зимској половини године држи у сеоским стајама и исхрањује сеном. Планина располаже значајним скијашким потенцијалима, али на њој не постоји ни једна уређена скијашка стаза. Такође постоје значајни али неискоришћени ресурси и потенцијали  за развој других врста туризма. Последњих година неконтролисана девастација природних ресурса, нарочито шума и дивљачи, као и демографско пражњење и осиромашење села добијају забрињавајуће размере. Међутим нико од одговорних не показује интерес да се ти негативни трендови зауставе или спрече.

 

 
НЕПРЕСУШНЕ БЛАГОДЕТИ МОКРЕ ПЛАНИНЕ
(Побједа, 21. августа 2011) - Гојко КНЕЖЕВИЋ
 


(Не)искоришћени црногорски туристички потенцијали

Будући да се до Мокре стиже лошим сеоским и шумским путевима уз долине Калударске и Шекуларске (из Берана), Аџовића (из Пећи) и Ржаничке и Величке ријеке у плавској општини, природно богатство још није ни начето садржајима неопходним за призивање и дочек љубитеља планинских чаролија

...

    Некадашње бојиште Величана и Шекулараца са османлијским завојевачима и руговским кабадахијама, Мокра планина у новом добу постала је мета истраживача туристичких потенцијала Црне Горе, али њене непресушне природне благодети још нијесу ни начете садржајима неопходним за призивање и дочек љубитеља планинских чаролија. До Мокре се стиже лошим сеоским и шумским путевима уз долине Калударске и Шекуларске (из Берана), Аџовића (из Пећи) и Ржаничке и Величке ријеке у плавској општини. Тим, 18 километара дугим путем, што је прије седам - осам година пробијен падинама Штита и Сјекирице могу без оштећења проћи само теренци и „тврђи“ аутомобили и то вођени искусним возачима, попут полицијског пензионера Вукајла Раденовића, који је тим врлетима, ономад, возио Побјединог репортера.

 

Викендице у катуну

 

    Застајемо на Приједолској ћафи, превоју на 1792 метара надморске висине -

Ћафа Приједолска

 

вјековима турским царством опкољеним житељима Велике, једином прелазу ка Шекулару и Црној Гори. О цијени тог „слободног излаза у свијет“ свједоче, скреће нам пажњу пезионер Миомир Петровић, хумке Величана, Шекулараца и других бранитеља Мокре погинулих у балканским ратовима и њима у спомен подигнута Црква св. Петра и Павла.

    На километар даље Вулев катун, ржанички. Дуго је био напуштен, па га је, прије седам-осам година, обновио Драгоје Лалевић. Издиже са три-четири краве и четрдесетак својих оваца, а још двадесетак чува на мљекарину... Овдје је „стан“ подигао и Маријан Оташевић. Са супругом Радом и четворо дјеце, поред својих десетак оваца, још стотину туђих чувају. Бројно је и стадо Вељка Оташевића... а на ободу катуна, у хладовини борова и јела никле викендице пензионисаног которског угоститеља Жарка Нововића и некадашњег угледног професора физике у Беранама и Андријевици Вукомира Оташевића.

 

    - Овдје лијепо љето проведемо, нарочито кад нам дође седморо унучади -  прича Вукомирова супруга Стана, пензионисана професорица руског језика у Беранама, додајући да би и сад радо пошла на час, што се види и по „садржајном договорном часу“ са унучићима. Пензионерске дане проводи на Мокри, гдје је и одрасла, у шекуларским катунима Слатине и Барице.

   Подневни мир Вулевог катуна наједанпут пореметише неколико кола пред викендицом Рада Петровића. Његов брат Милован са пријатељима стигао на роштиљ, а и да виде Горанову викендицу, на другом крају катуна...

 

     На оближњој узвишици, под боровима, осамила се викедница Дејана Петровића. Командир плавске полиције „држи на оку“ ову граничну планину са Руговом, на коју пуца поглед са Рушиног катуна, у којем издижу сточари из Горње Ржанице: Живко Нововић, Раденко Вујошевић, Радојко Ивановић, Драшо Лалевић... Оживио је и Машнички катун, гдје су, такође, почеле да ничу викендице, а имају и продавницу...

Зов скијашких стаза

    Напомињући да су „периферан географски положај и лоши путеви ограничавајући фактори привредног развоја Мокре планине“, проф. др Марко Кнежевић у научном раду наглашава да је управо то допринијело очувању животне средине и природних ресурса знатног дијела ове планине, која ће изградњом аутопута Бар - Андријевица   

    - Бољаре и обновом аеродрома у Беранама, постати примамљива туристичка дестинација, што ће, вјероватно, изнудити изградњу квалитетнијих приступних путева и скијалишта.

    - Мокра је пространа валовита висораван на 1700 - 1900 метара надморске висине, погодна за планинарење, излете, џип-рели, бициклизам, јахање коња и разноврсне екстремне спортове, али и брање пољско-шумских плодова и лековитог биља. Као што и име каже, Мокра је потоцима, рјечицама и издашним изворима, а по условима за развој зимско-спортског туризма, може се упоредити са Бјеласицом, послије Жабљака највећим зимским у Црној Гори - објашњава професор Кнежевић, иказујући да до сада нијесу предузимане никакве мјере на плану туристичког активирања ове љепотице међу планинама. Према Студији ОЕЦД (1988), укупан збир денивелација могућих скијашких стаза на Мокри је 2030 метара, а новија анализа показала је да је и двоструко већи. Најпогоднији терен за скијашке стазе је од врха Приједолске главе (2003), преко пашњака катуна Приједо и низ шумовиту падину до села Спалевићи. Просијецањем шуме и стврањем скијашких коридора могуће је трасирати двије стазе. Прва је дужине 2,4 километра, висинске разлике 890 метара и просјечног нагиба 37 одсто. Друга је нешто краћа и блажа, а спушта се са истог врха низ шумовиту Средњу гору до Котловца. Сјеверна падина Брајенице (1924) погодна је, пак, за три скијашке стазе - двије низ падину Широки пењад до ушћа Злог потока у Рмушку ријеку, до које допире и трећа - најдужа (3,3 км) стаза, између врхова Чуке и Богићевица.

Царство дивљачи

    На потенцијалним скијашким теренима снијег се задржава најмање три-четири мјесеца, а на већим висинама и дуже. Средња дебљина снијега изнад 1500 метара надморске висине је 150 до 200 сантиметара. Скијашки терени на Мокри испуњавају нормативе за уређење скијалишта и њихово укључење у понуду зимско-спортског туризма. 

    - Разноврсна дивљач значајан је потенцијал за развој ловног туризма на Мокрој планини. Највише има зечева, лисица, куна, јазаваца и вјеверица, а главну мету представља висока дивљач: срна, дивокоза, дивља свиња и мрки медвјед. Шумско-травним комплексима насељавају птице: јаребица камењарка, лештарка, дивља кокош, тетреб, дивља патка, сури орао, јастреб, кукавица, соко, сова, врана, чавка, сврака, голуб, грлица, препелица, кос, дрозд, детлић, креја, гавран... Дивљач је, нажалост, знатно проријеђена неконтролисаним ловом, а нијесу предузете готово никакве мјере за унапређење ловног туризма - каже др Марко Кнежевић, напомињући да остали значајнији природни ресурси Мокре планине омогућавају развој љетњег, еколошког, спелеолошког и здравствено-рекреативног туризма. У готово свим селима у околини створени су елементарни услови за развој сеоског туризма. Разноврсна природна богатства нијесу, међутим, довољно искоришћена, јер недостају основни инфраструктурни објекти, а посљедњих година неконтролисана девастација природних ресурса, нарочито шума и дивљачи, као и демографско пражњење и осиромашење села добијају забрињавајуће размјере - упозорава проф. Др Марко Кнежевић, замјерајући што „нико од одговорних не показује интерес да се ти негативни трендови зауставе“.

Чудесна планина  

Мокра је чудесна планина. Богата је предивним надалеко чувеним пејзажима. Смјењују се неком чудном љепотом, час зелени тепих Куњева, Вулевог катуна, Kуле, Дудушине баре, час сивило крша по околним висовима. Тамо у даљини су избраздани камени врхови руговских планина, или на југу вјечито снијежни врхови проклетих планина. У њиховом подножју као дјевојачко око искри Плавско језеро, бистро и плаво као небо изнад њега, из кога попут змије вијуга брзи Лим... Са врхова ... стрмих литица Старог и Машничког ксатуна пуца непоновљива љепота...Одавде с овог каменог виса све што се види сје је лијепо... (из књиге „Вилин извор“ Бранислава Оташевића)

 

 

 
ЧАКОР

Чакор је планина у ланцу Проклетија, и налази се у источном дијелу Црне Горе, према граници са Србијом тј. Метохојом. Чакор, са својом западном сраном до Лима и источном до административне границе са Србијом у Котловима, припада селу Велика, која је смјештена на западним обронцима ове планине.

Врховома Чакора полази раздјелница Црноморског слива (притоке Лима) и Јадранског слива (притоке Бистрице). Састављен је од палеозојских шкриљаца и тријаских доломитских кречњака. Планина је обрасла четинарским шумама и пашњацима.

Преко превоја Чакор (1849 м), који је био највиши друмски превој у некадашњој Југославији, води цеста између Андријевице и Пећи (Србија), први пут саграђена 1926. године. Због великих снијежних наноса и честих лавина промет се у зимским мјесецима редовно обустављао.

Због цјелокупног богастав планине Чакор, богатства вода, географског положаја и облика, видика, богатог и разноврсног биљног и животињског свијета, као и простора на коме нема много изграђених путева и саобраћајница, Чакор се сматра једним од најљепших простора на овом подручју.

Положај и границе Чакора

Проклетије се налазе на крајњем југоистоку динарског планинског ланца, гдје је у судару са Шарско - пиндским планинским системом, дошло до тектонских процеса који су допринели да Динарски вијенац овде постепено мијења смер из класичног, тзв. "динарског" смера сјеверозапад - југоисток, у смјер југозапад - сјевероисток, типичан за велики дио проклетијског подручја.

Ипак, на планинском подручју Богићевице, дио проклетијских планинских ланаца повија се више у смеру сјевера, све до подручја око планине Чакор и истоименог планинског превоја. Од Чакора и нешто северније Мокре планине, Проклетијски планине поново мијењају смјер и настављају се протезати од запада према истоку, паралелно са смером долина ријека Пећка Бистрица и Ибар, на исток све до подручја Косовске Митровице. У овом тзв. североисточном огранку главне су планине Планина Мокра, Хајла, Штедим - Ахмица, Жљеб и Русолија те Мокра гора са Сувом планином.

Границу планине Чакор према западу чини долина горњег тока ријеке Лим, између њених десних притока Комарачке реке (ушће у Лим код Брезојевице) и северније, Величке ријеке. На југу Метешка река и превој Дио (1915 м) одвајају Чакор од врхова Старачко - Завојске групе (Младица, Бандера, Старац и др.). Према истоку крајњи доњи ток ријеке Бјелухе, прије њеног ушћа и Бистрицу дијели гребен Чакора (Дјевојачки крш) од крањих западних дјелова Љумбардских планина (планине Нећинат) .

Сјеверне границе Чакора прилично су нејасне и различито се интерпретирају, у зависности од извора у аутора . Двије варијанте се најчешће спомињу:

1. Сјеверну границу чини сам превој Чакор, који одваја планину Чакор (на југу) од планина (на северу) Ваганице и Планинице, односно планине Мокре.

2. Сјеверну границу Чакора чини и планински дио сјеверно од превоја Чакор, који укључује подручје Ваганичке горе с врховима Ваганица (2112 м), Планиница (2077 м) и др. Овиме би се превој Чакор налазио унутар саме планине Чакор, а од још сјеверније Мокре планине одвајало би га подручје Омара. Унутар ове варијанте, с аспекта чисте морфологије терена, подручје Ваганичке горе чини јединствену масу са Мокром планином, која се пружа од Берана до Чакора, међутим увек се највишим врхом Мокре планине сматрала Приједолска глава која је и више од 100 метара нижа од врха Ваганица. Дакле, било би логично Ваганичку гору сматрати, или дијелом планине Чакор, или засебном планином између планине Мокре и планине Чакор. До даљњега, ми га сматрамо дијелом планине Чакор, дакле и њеним највишим дијелом.

Колико је нејединствено мишљење о сјеверној граници планине Чакор, види се и у дефинисању његова највишег врха. Овоме доприности недостатак научних публикација о овоме подручју, али једнако тако обичај да локално становништво, као и сточарско становништво у многим другим областима, често даје назив " планина " само странама (падинама ) планина на које издиже, одн. планинским пашњацима са летњим становима, а не цјелокупној маси планине - посебно је то случај на подручјима са изузетно разведеним планинским ланцима , као што је то случај са Проклетијама.

Врхови

Највиши врх Чакора, је врх Ваганица, како је наведено на топографским картама, односно Вагани, Ваганице или Ваганичка кула, како је назива локално становништво, висок је 2112 м. Врх је отворен и са њега се пружа одличан поглед.

Превој на Чакору је висок 1849 м н.в.

У литератури је могуће пронаћи изразито опречне информације о највишем врху планине Чакор:

1849 м н.в. - Годишњак Статистичког завода Црне Горе МОНСТАТ, 2013.; Табела на стр. 19 - Највиши врх планине Чакор је Чакор, 1849 м.
*Овдје треба напоменути како у наведеној табели има више проблема; међу осталима, као највиши врх Црне Горе наведен је Боботов кук на Дурмитору са 2522 м, једнако колико је наведено за висину врха Маја Росит у Проклетијама (који има висину 2524, одн. 2525 м).

1911 м н.в. - Часопис националних паркова Црне Горе, број, 2010. године, стр, 11.
*У вези овога треба напоменти како се ради само о једној узвисини уз превој Чакор (1911 м н.в.), која чак није нити највиша у ближој околини.

2046 м н.в. - Податак из Енциклопедијског географског лексикона Југославије (Сарајево, 1988.)

2058 м н.в. - Висину наводи Википедиа и многи извори који користе њене податке, међутим, без навођења о којем се врху тачно ради и без навођења локације.

Катуни

КАТУНИ НА ЧАКОРСКОМ ПОТОКУ И ШИПУ

Катуни звани Чакорски поток и Шип су повезани и чине скоро јединствену цјелину. Станови на овим катунима су доста раштркани и заузимају велики простор. На ове катуне издижу мјештани села Велике: Бјелановићи, Живковићи, Кнежевићи, Вучетићи, Шимоновић, Јокићи, Огњановић, Стешевић и Пауновићи. Удаљеност катуна од села је око два сата, и више, зависно од броја стоке која се тјера. На овим катунима има и ливада и добрих пашњака. Издигли и повраћај са катуна је исти као и на другим катунима.

КАТУНИ ЗВАНИ РУПИЦЕ

Катуни звани Рупице се налазе на планини Чакору. Овде су некада издизали мештани села Велике: Јакшићи, Кнежевићи, Вучетићи и други. Удаљеност ових катуна је око три сата пјешачења. Ови катуни су угашени и нијесу обнављни. Остали су само рогови.

КАТУНИ ЛЕПИ ДО

Катуни на месту Лијепи до су заиста такви како им и име говори. Много су лијепи, а станови су скоро груписани, тако да се планинке могу свако јутро поздрављати испред својих врата. Овдје издижу становници Велике: Јакшићи, Вучетићи, Кнежевићи и други које смо напред навели. До ових чакорских катуна се може стићи два до три сата пјешачења, заједно са стоком. И овде су пашњаци велики и богати травом .

КАТУНИ ЋЕМЕ ЈАНКОВИЋА

И ови катуни припадају Чакору, само што су то претежно планинске ливаде, а поврх њих су пашњаци и велика четинарска шума. И овде као и на неким суседним предијелима је лети лијепо изаћи. Има доста јагода и боровница и прелијепих предјела. Овдје издижу са стоком мјештани Велике: Јанковићи, Гојковићи, Радовићи, Стешевићи. Удаљеност ових катуне није велика од села. Може се пјешке стићи за мање од два сата. Да кажемо и то да су станови на катунима који имају ливада, више раштркани, разбацани. Тако је и овде. У почетку смо рекли да сви катуни на овом подручју имају доста изворске воде па и на овом катуну.

КАТУНИ НА ВАГАНИМА
 
Катуни звани Вагани, по истоименој планини се зову, припадају оним катунима који немају ливада, али зато имају велике, непрегледне пашњаке. Мештани села Велике: Вучетићи, Кнежевићи, Јакшићи, Јанковићи и други издижу на ове катуне. Терајући стоку испред себе могу на катуне стићи за два сата хода. На сваком кораку има доста шуме и изворске воде. Станови су доста груписани. Можда око 100 до 200 метара један од другог су удаљени. Наравно по неки и дуже.

Љековито Биље

ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ЉЕКОВИТОГ И ДРУГОГ БИЉА ПЛАНИНСКЕ РЕГИЈЕ ЧАКОР,

Инвентаризација љековитог и другог биља на простору планинске регије Чакор, извршена је коришћењем струч не литературе. Процена заступљености извршена је комбиновањем Брауни- Бланкует метода  и модела Института за лековито биље "Др Јосиф Панчић" из Београда.

На истраживаном простору Чакора регистровано су 154 биљне врсте, заступљене у 98 различ итих родова и сврстане у 48 фамилија. Најзаступљеније су биљне врсте фамилије Аsteraceae (21), Gentianaceae (10), Rosaceae (10), Fabaceae (9), Scrophulariaceae (7), Ranunculaceae (6), Lamiaceae (6) и друге.

У оквиру регистрованих биљних врста, идентификовано је 39 биљака које су легитимни биолошки извор дрога официналних по домаћим и страним фармакопејеама.

Структура фармакохемијских група је следећа: алкалоидне дроге (7 представника); Хетерозидне дроге (33); Сапонинске дроге (9); Танинске дроге (15); Дроге са етарским уљима (14); Слузне дроге (8) и Витаминске дроге такође са 8 представника.

За мали простор, какав је за ову прилику изуч аван, у дијапазону од 1.800 до 2.100 м надморске висине, констатује се велико богатсво и разноликост ресурса. Када се овоме дода податак да је констатовано и присуство 28 ендемич них врста, обнда се слика о богатом биодриверзитету Чакора потпуно заокружује.

Један од главних циљева ових истражи вања је сагледавање потенцијаних сировина значајних у фармацеутској, козметичкој и другим индустријама. У том смислу констатовано је 43 комерцијално интересантне лековите сировине. Рационално сакупљање могућеје само за неке од њих, а то су: Arctostaphylos uva ursi (L) Spr. i Vaccinium myrtilus L

Ккучне ријечи:  лековите биљке, ендемичне биљке, дрога, фармакопеја, фармакогнозијска карта, фармакохемија

 

 

 

 

  

 
ПРОКЛЕТИЈЕ

 

У Црногорском дијелу Проклетија уздижу се 83 планинска врха са преко 2.000 м., од којих су три врха виша од 2.500 м., а 8 врхова су преко 2.400 м. Међу овима су три највиша врха у Црној Гори: ЗЛА КОТА (2.535 м.), ДОБРА КОТА (2.258 м.) и МАЈА РОСИТ (2.524 м.). Сва три врха су гранична и налазе се на планини Бјеличу. Доступна су планинарима са Црногорске територије. Ради поређења, на Дурмитору има 48 врхова изнад 2.000 м., а само један врх - БОБОТОВ КУК достиже преко 2.500 м. и четврти је по висини у Црној Гори.

Зла Колата (2.534 м) на Бијеличу - највиши врх  Црне Горе

Захваљујући морфолошким карактеристикама и висинској компоненти, Проклетије пружају услове за све видове планинарења: излетничко рекреативно, спортско, алпинизам и припремно (за освајање високих планинских врхова ван Црне Горе).

Спортско планинарење и алпинизам захтиевају предходну припрему рада стицања физичке кондиције планинара, кретање по одређеном систему, опрему и познавање основних планинских правила и вјештина. Многи планинари и алпинисти вршили су на Проклетијама припреме и тренинге ради освајања највиших врхова Европе и свијета. У јануару 1994 године у Грбајама је боравила екипа планинара из Београда, гдје је обавила припреме за одлазак на Хималаје. Таквим припремама су се бавили и планинари из Црне Горе. Алпинизам је највиши степен достигнућа у планинарству, али и најопаснији екстремни спорт на планинама. То је пењање уз вертикалне стјеновите и залеђене литице уз коришћење техничких помагала. Због непажње и непридржавања правила у Плавско-гусињским Проклетијама је послије Другог светског рата страдало 6 планинара. У зимским условима велику опасност представљају лавине. Од лавине су 11.02.1974. године изгубила живот два словеначка планинара, Логар Бранко и Час Максимилијан. Њих је лавина захватила испод Сјеверног врха Каранфила и суновратила у долину Ропојану, у дубини од око 1.200 м. гдје су откопани тек у пролеће.

Планинарење на Проклетијама прије Другог свјетског рата имало у почетку научно - истраживачки, путописни и експедициони карактер. Хроника планинских похода почиње посјетом француског научника и путописца Ами Буеа и његовог пратиоца Викенела. Они су још 1836. године као први европски путници препјешачили Проклетије дуж тзв. Пећког пута између Скадра и Гусиња. Ово и наредна путовања имала су за карактер географска открића, јер се тада први пут у Европи прони глас о постојању "величанствених Алпа на југу Европе" како су називане Проклетије.  Послије Другог свјетског рата планинарење на Проклетијама постаје масовније и добија, осим научне, излетничку, рекреативну и спортску функцију. Многи планинари који су се пели на Проклетије изјавили су их ове планине више импресионирале и фасцинирале својом импозантношћу, суровошћу и дивљином од било које друге планине у земљи и ван ње.

Глацијална долина Грбаја код Гусиња за коју је академик Милисав Лутовац рекао да је живописнија од чувене Логарске долине у Словенији, представља главни центар планинарства и алпинизма на Проклетијама и у Црној Гори. У овој долини, чија је дивља љепота последњих година, нажалост, нарушена нелегалном градњом, налазе се два планинска дома, "Проклетије" и "Каранфил". Од домова се праве једнодневне и вишедневне планинске туре на околне врхове. Иначе, стијене и врхови Каранфила и Бјелича пружају велике могућности планинарења и алпинизма, почев од лаких до екстремно тешких и опасних успона. Најтежи алпинистички успон је на врх Копље у Каранфилима. Тежина успона оцењује се високом шестицом. Први су се попели на њега 1972. године алпинисти Жарко Костовић и Анте Бедалов.

На главне врхове Каранфила, Сјеверни (2.460 м.), Средњи (2.490 м.) и Јужни (2.441 м.) од планинарских домова у Гребаји воде двије маркиране планинске стазе. Краћа стаза води кроз глацијално удубљење звано Крошња, преко процјепа "Крошњина врата", уз источну падину до Сјеверног врха. Успон траје 3 - 4 часа. Друга стаза води преко Љубокућа, кроз прозорац "Шупља врата" и сатаје се са првом у завршном дијелу Крошње (4 - 5 часова).

Пењачки смерови на Каранфилима