ПАВЕЛ АПОЛОНОВИЧ РОВИНСКИ

  

Павел Ровински је рођен у Русији у селу Гусевка, 6. март (по старом календару 22. фебруар) 1831. године а умро у Петрограду, 28. јануар (по старом календару 15. јануар) 1916. године у имућној племићкој породици. Наслиједијо је имање са 55 кметова, што му је, омогућило повољне услове за школовање.

1842. године завршава саратовску гимназију са одличним успјехом. Ова школа ужива велики углед тако да су њени свршени ученици ступали на универзитет без пријемних испита. Уписује студије филозофског факултета Казанског универзитета. Студира славистику код чувеног руског филозофа Григоровича. Био је извранредан студент и много је обећавао. Додељена му је златна медаља и по завршетку студија задржан је на факултету на катедри руске славистике. 1856. Ровински заснива породицу. Једно вријеме се бави пољопривредом гајећи дуван и цвијеће, али за кратко. Убрзо је окончао и последипломске студије и крајем 1857. године добија титулу магистра наука. Потом пријављује докторску дисертацију "Древни период руског језика". 1904. Године стиче титулу доктора словенске филозофије и спрема се за професора универзитета у Казану. После велике реформе у Русији 1861. године мали дио своје земље оставља себи а сву осталу земљу дијели сељацима.

Рано је постао члан конспиративне револуционарне политичке организације "Земља и воља". За етнографију се опредјељује ради ефикаснијег и ефектнијег контакта и проучавања народног живота .

Био је "по природи" страствени путник, човјек жедан знања о народима и њиховим обичајима, алтруиста, демократа, грађанин свијета. Бавио се културом као човјековом коначном мјером. Прво његово путовање биле су земље Чешке. Ускоро ствара "План путовања по словенским земљама" .

Због свог револуционарног дјеловања (тајна штампарија), бива прогнан у Сибир. И на тим, по себе опасним мјестима, пленио је симпатијама, тако да су му омогућили да побегне у Монголију. Из Монголије одлази на Аљаску. Са Аљаске одлази у Америку. Ускоро се враћа у Европу. Извесно вријеме је провео у Швајцарској гдје је живео велки број његових истомишљеника. У пролеће 1878. године Ровински добија шансу да поново службено отпутује на Балкан. Редакција "Новог времна" га је упутила као свог дописника у Босну. У Босни остаје кратко. Одлази у Србију. 1867. године, по сопственим речима, како каже Томановић, присуствује једном тајну састанку на коме се, само годину дана прије убиства Кнеза Михајла, говорило о потреби извршења овог атентата. Није познато да ли је и сам припадао тој завјереничкој групи. Почетком маја 1879. године Павел Аполонович се нашао у Црној Гори, гдје ће, с мањим прекидима, провести близу 27 година. Ровински је у Црној Гори познат под именом Павле Рус. Са Црногорцима живи и ради у најбољим могућим узајамним односима који прерастају у најајчу емотивну везу. Црна Гора, њена слободарска историја, њен српски народ, њена природа, постају његова друга отаџбина. Научно и страсно се бави црногорском историјом. Пише и објављује. Прокрстарио је Црну Гору углавном пјешке у народној црногорској ношњи. Упознао је на самом извору народне обичаје и њене протагонисте. И сам високо моралан човјек лако је у часним Црногорцима нашао најближе савезнике. А о њему су Црногорци говорили: "то може само Павле Рус." Био је драг и добродошао у свакој кући у Црној Гори. Толико је био домаћи и омиљен у Црној Гори, да су га надлежни одредили па је дочекивао стране делегације, и пратио стране научнике приликом њиховог проучавања Црне Горе. На племенским судовима у споровима међу дрчним Црногорцима, имао је ријеч арбитра и коначне истине. Павле Ровински је умро 28. јануара 1916. године у Петрограду где је и сахрањен .

  

ОБЈАВИО ЈЕ:
        
 

Два месеца у Србији
 

Главне тачке у историји чешког народа


Чеси 1848 и 1849
 

Београд , његова структура и друштвени живот
 

Моје путовање до Монголије
 

Скице источног Сибира
 

Сећања из посете Србији у 1867
 

Српске Мораве . Сећања из путовање у Србију
 

Његуши
 

Материјали за историју српских земаља богумилов
 

У новом домену Црне Горе. ( Есеји са путовања )
 

Односи између Русије и Црне Горе
 

Усклађивање црногорског народа
 

Умирена крв Грбле у Јужној јадранској обали 27. августа 1890
 

Петар II (Раде) Петровић Његош , владика Црне Горе , 1830 - 1851
 

ОбодскА штампарија на Ријеци Црнојевића у Црној Гори и њен значај на словенском југу
 

Црна Гора у својој прошлости и садашњости
 

Записи о Србији , 1868-1869: Из Путникових Бележака
 

Петар II (Раде) Петровић Његош, Владика црногорски

 

 

 


 
 
 
Проф Др МИРКО БРКОВИЋ

  

Проф. др МИРКО БРКОВИЋ рођен је 2.10.1933. године у сели Велика (на Чакору), општина Плав, Република Црна Гора. Школовао се у Велици, Пећи, Урошевцу, Приштини, Љубљани, Скопљу, Новом Саду.

На Пољопривредном факултету у Скопљу дипломирао је 1962. године, последипломске студије завршио је 1973. године у Новом Саду, на истом факултету докторирао 1983. године.

У току свог дугогодишњег рада, прошао је све фазе рада: од стручног сарадника у производњи, стручним службама, научним институцијама и наставно образовним установама Универзитета.

Биран је у сва научна звања од истраживача, вишег научног сарадника до научног сарадника. Упоредо је биран у наставна звања од доцента, ванредног професора до редовног професора.

У току свог четрдесетогодишњег рада у струци проф. др Мирко Брковић испољио је запажен успех у васпитно - образовном и научно - истраживачком раду. За свој научно истраживачки рад, више пута је писмено и новчано награђиван. Посебно му је драга Плакета додељена за дугогодишњи рад у Југословенском друштву за проучавање земљишта као потпредседнику друштва, Повеља додељена од стране Друштва виноградара и винара Републике Србије и на крају Захвалница у знак пажње за дугогодишњи допринос у образовању и стручном усавршавању студената, додељена од стране пољопривредног факултета Приштина.

Студијска путовања и боравке обавио је у више европских ѕемаља: Италији, Аустријаи, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Кипру, Холандији, Пољској, Чешкој, Немачкој, Данској у циљу упознавања рада научно - истраживачких институција у тим земљама.

У свом дугогодишњем раду обављао је значајне одговорнр функције у институцијама у којима је радио. Као Универзитетски професор отишао је у пензију са 40 година радног стажа после присилног напуштања Косова и Метохије 1999. године.

  

ОБЈАВИО ЈЕ:
        
 

Преко 100 научних и стручних радова у домаћим и страним часписима. Велики број својих радова је саопштио на домаћим и међународним скуповима, а често је по позиви саопштавао своје радове. Одржао је бројна стручна предавања на саветовањима, скуповима о пољопривредној производњи.
 

Аутор је два Универзитетска уџбеника.


Аутор је две озбиљне студије из области пољопривредне производње.
 

Аутор и коаутор је две обимне монографије из пољопривреде.
 

Урадио је преко 40 пројеката, стручних програма за развој пољопривреде.
 

Објавио је преко 20 ревијалних чланака у домаћим стручним часописима.

 

 

 


 
 
 
Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ

  

МИЛОШ ГОЈКОВИЋ је рођен 1946. године у Велици, општина Плав у Црној Гори. После завршене гимназије у Беранама, као војни стипендистанаставља школовање у Војној академији Копнене вијске у Београду. По завршетку Војне академије 1967. године, као млад официр професионалну вијну службу започиње у Кавадарцима у Македонији, а наставља у Сарајеву и Београду. У својој војничкој каријери обављао је у трупи дужност (од командира вода до команданта батаљона), а шест година наставничку дужност у Војној академији Копнене војске.

Уз рад, ванредно је завршио студије на Правном факултету у Сарајеву 1976. године, након чега је своју професионалну војну каријеру наставио у правној струци.

После положеног правосудног испита 1978. године радио је на свим дужностима из правне струке у ондашњој ЈНА и Војсци Југославије. Последипломске студије завршио је 1988. године и магистрирао на грађанском-правном смеру Правног факултета у Београду.

Публиковао је на десетине стручних радова у разним часописима.

У врло тешком периоду распада СФРЈ и ратова који су се на том простору водили, обављао је дужности начелника одељења за прописе, заменика и начелника Правне управе у Савезном министарству одбтане, а од 1995. године до пенионисања, дужност пердседника Врховног војног суда.

У току професионалне војне службе два пута је превремено унапређиван у виши чин, а добитник је више признања и одликовања. Пензионисан је у чин генерал-мајора 2002. године.

Књига "Велика кроз историју" је настала из осећања обавезе аутора према свом родном месту и његовој бурној прошлости, да се сачува од заборава део те прошлости, за наук потомцима како се брани слобода и може опстати у најтежим околностима.

 

ОБЈАВИО ЈЕ:
   

 1989 

Историја југословенског војног правосуђа

2000

Зборник војних правосудних прописа (1839 - 1995)

2007

Велика кроз историју

2011

Велика кроз историју - Друго (допуњено) издање