11. август 2013. године:
ГОРЊА РЖАНИЦА
 
 
 
ОДБОР ЗА ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА 

 

 

СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ ПОГИНУЛИМА У НОВШИЋКОМ БОЈУ 1879

 

   

 

 

  ОБРАЋАЊЕ ПРИЛИКОМ ОТКРИВАЊА СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА

 

Ако је молитва разговор са Богом онда се ова божија песма након 135 година на овом светилишту по први пут чује у знак помена на ратнике Новшићког боја које није имао ко да оплакује 22.11.1879 године.

Милош Пауновић

 

Преосвећени владико, часни оци, браћо Васојевићи, Шекуларци, Полимљани, Величани и остали, сабрали смо се данас на овом светом мјесту да испровимо историјску грешку наших предака, да се не постидимо пред историјом да обиђемо гробове наших предака који су били заборављени пуних 135 година, и били би трајно заборављени да Павел Аполонович Ровински као свједок овог догађаја не написа,“предстоји отворена сурова стварност. У првом боју на Новшићу, 109 убијених и 115 рањених, скоро сви су били из Куча и Братоножића, а у другом боју 32 убијена и 75 рањених. Прве убијене морали су да узму док је био бој јер су пали на Арнаутској територији код Новшића. Арнаути су се најприје сложили да их изруче, а затим, кад су наши већ дошли, на мјесто, одбили су. Узето је било 52 тијела а још толико је остало. Код свих су биле одсјечене главе, многима су биле посјечене руке. Четрдесет шест одмах је однешено на Ржаничко гробље. На високом брдашцету усамљено стоји разгранати бор а око њега, у нереду, разбацане обичне необрађене камене плоче. Нашло се мјеста за нове досељенике. У гроб су стављани по два и по три, хумчице су уске, зато што је тешко копати смрзнуту земљу, а и нема се времена, мора се поново бити у приправности за бој. Неко, како је раширио руке умирући тако се искочанио. Приликом спуштања у гроб морали су их савијати и ломити“.

 

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ

Ови гробови наших предака који су гинули за спас своје породице и своје отаџбине, дио су наше националне историје коју не смијемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима ти гробови увијек ће нас изнова подсјећати како смо као њихови потомци сами себи чињели зло. Зато ми дозболите да Вас, а посебно оне који први пут бораве у Ржаници, само са неколико реченица упознам о чињеницама и последицама одлука Берлинског Конгреса 1878 године, на Православни живаљ овога краја, настојећи да ме то не одведе далеко.

На Берлинском Конгресу 1878 године Црна Гора је призната као суверена држава, којој су додељени Плав и Гусиње као саставни део њене територије. Да би изиграла уступке великих сила порта је подстакла Арбанасе на отпор. По њеном наговору створена је јула 1878 године лига за одбрану права Арбанашког народа позната као Призренска лига са основним циљем да спријечи уступање Плава и Гусиња Црној Гори. Међународна комисија за разграничење Црне Горе и Турске са заступницима Европских сила састала се маја 1879 године у Скадру, са циљем да повуче границу која ће обухватити Плав и Гусиње и присајединити Црној Гори. Међутим, комисија је од првог дана на терену наишла на опструкцију Турака директно помогнута од стране Аустроугарске. Заплет око Плава и Гусиња се све више заоштравао па је преовладао став да су Војне мјере императив тренутка. Наредбом министра војног Војводе Илије Пламенца од 06.10.1879 године, мобилисана је војска и стављена је под команду Марка Миљанова. У њен састав ушла су три Васојевичка батаљона, два Кучка, Братоножићки, два Морачка и један Бјелопавлићки, као и батаљони Шекулараца и Величана. Та војска на челу са командантом стигла је у Андријевицу 13.10.1879 године. С друге стране Турско-Албанска страна - Призренска лига мобилисала је своју војску са подручја Космета, Сјеверног дијела Албаније, Плава и Гусиња и Турских низама, која је почетком новембра пристизала у Плав и Гусиње. Командовање војском повјерено је Али бегу Гусињском.

У новембру мјесецу Марко Миљанов са војском стигао је на Мурину, а након тога извршен је распоред војске. Два Васојевићка батаљона, Величани и Шекуларци заузели су позиције изнад Велике према Ругови, а Кучи у Горњој Ржаници. То је последња линија фронта. Задњу линију на Мурини чинили су први Васојевићки батаљон, а наспрам њега у Машници-Криваче Братоножићи. Морачки батаљон и Ровчани били су на Шеремету. Бој је почео 22.11.1879 године нападом Арнаутске војске на предстраже у Велици. Марко је са Кучима и Братоножићима овим путем кренуо према Новшићу, потискујући Арнаутску војску до иза Новшића. Због лошег времена, великог мраза, леда и снијега и набујалог Лима, Марко није обратио пажњу на обезбеђење бокова и позадине, што је непријатељ искористио обухватом и свом силином ударио у леђа Марку Миљанову. Исцрпљеним и одсјеченим снагама Куча и Братоножића пред вече су стигли у помоћ батаљони Морачко-Ровачки, Љеворечки који су неодољивим јуришима разбили обруч Арнаутске војске и омогућили десеткованим снагама Марка Миљанова да се извуку.

На фронту између Мурине и Плава двије војске су и даље биле сучељене. Турско-Албанска страна жељела је још један бој, рачунајући да ће се поновити Новшиће. Крајем децембра 1879 године дошло је до интензивне концентрације Арнаутске војске у Плаву и Гусињу од око 15-16 хиљада. У ноћи између 26 и 27 децембра Арнаути су са великим бројем низама у албанској ношњи напали предстраже на линији Велика-Ржаница-Пепиће, овог пута лично под командом Али бега Гусињског. Двадесет седмог децембра долази до одлучујућег боја на Мурини. Нападом на Васојевићке батаљоне којим је командовао Тодор Миљанов Вуковић. Марко је благовремено упутио два батаљона Куча и Морачана тако да је напад одбијен, а одлучујући догодио се на коси између Пепића и Брезојевица. Арнаути су били одлучно сузбијени и свака страна је остала на својим ранијим позицијама.

Обје стране једва су дочекале да оду из таквог мраза, леда и снијега. У јануару мјесецу наредне године, Арнаути се масовно разилазе из Плава и Гусиња, да би и Црногорска команда такође отпустила велики дио своје војске. На овај начин завршила се Црногорско-Торско-Албанска кампања око Плава и Гусиња. Гусињска експедиција коштала је Црну Гору врло велика средства а циљ ипак, није постигнут, она остаје у ранијем стању и мора се припремити за нови рат и нове жртве. Овај дио Црне Горе остао је у границама Турске царевине још наредне 33 године до званичне објаве рата Турској 1912 године тј. до Првог Балканског рата. Поштовани пријатељи и овдје није крај. Доласком фашистичке Италије 1941 године на овом простору „отворена су врата сваком злу“ како то Владика Јоаникије рече прије пар дана у Велици. Њеном капитулацијом 1943 године иридента у Албанији и на Косову и Метохији дошла је у незавидан положај. Шеснаестог септембра 1943 године формирала је другу Призренску лигу која је била потпуна копија прве Призренске лиге, са једним основним циљем формирање Велике Албаније у чији састав би ушли Плав и Гусиње. Након што је добила одобрење од Фирера, Призренска лига је формирала и своје оружане снаге, 21 Скендер бег дивизију која је током 1944 године прешла преко Чакора и стигла до малога крша изнад Андријевице. Те пошто су стравично поражени од јединица НОП-а на Малом Кршу, дали су се у бјекство као и увијек повијена репа овуда преко Ржанице и Велике, с намјером да спале закољу и убију све што је Српско. Двадесет осмог јуна 1944 године то су и остварили у Ржаници а посебно у засеоку Фиришта и Поље, на десетине спаљених, убијених и закланих. Само у породици Максима Нововића, оца донатора овог споменика убијена су петоро дјеце и жена, укупно 18, а у засеоку Поље, у кући Радоње Лалевића 16 убијених и тако даље, а позив малога Руса Максимовога џелату „чико немојте нас убити“ подсјети ме на ону анегдоту из села Јадовна у Хрватској када је над јамом једна четворогодишња дјевојчица питала џелата „чико има ли живота после смрти“ наравно, ни за њу а ни за малог Руса није било живота после смрти јер су џелати обавили посао на само њима својствен начин. Из Ржанице крвави пир настављен је уз Велику гдје је само за два сата у огањ бачено, заклано и убијено 428 Величке нејачи.

И у овом последњем рату кад је Мурина узорана раоницима смрти многи су се ставили на страну НАТО пакта правдајући бомбардовање Мурине и погибију недужне дјеце милосрдним анђелом.

Поштовани грађани да је дао Бог, да су на нас ударили нама једнаки ми би били срећни. Другачија су наша искушења. На нас су ударила царства и Отоманско и Аустроугарско и Германско и још нас има и још смо овдје. Одржала нас је слога наших предака.

Утамничени Епископ Николај кроз прозор логора у Дахау поручи свом роду: „Велике силе, и Азијатске и Европске под којим је робовао српски народ измјериле су га на свом кантару и одбројале му дане овога вијека. Али, српски народ мјерен је на божијем мјерилу и мјера му се показала високом а живот дуг. Да нас Бог није мјерио, браћо моја, ми Срби давно би били избачени са трга овога свијета, и да нам године Бог није бројао велике силе и Европске и Азијатске давно би нас затрпале и отвориле пут преко наших гробова”. Наши злотвори добро су знали да гробови и споменици уједињују људе и представљају света мјеста која се по сваку цијену бране да не буду преотета и оскрнављена. Ти гробови и у њима кости наших предака представљају наш највећи симбол и мит који нас зближава.

Нека и овај споменик буде симбол нашег заједништва. Нека од данас краси ово светилиште као симбол нашег трајања, окупљања, слоге и напретка и нека потомству кораке оснажи кроз времена која су пред њима. Нека буде ходочашће за све оне чији преци своје кости одмарају испод овог бора, а посебно за оне потомке који носе њихова имена.

Да су ово гробови и у њима кости ратника Новшићког боја који су без глава сахрањивани имао сам прилике да се и сам увјерим. Универзитетски професор љекар и хуманиста, форензичар свјетског гласа, Вујадин Вуцо Оташевић, који је данас овдје међу нама, градњу гробнице свом највећем пријатељу, својој мајци, ту покрај бора, повјерио је Милану Нововићу донатору овог споменика. Том приликом Милан је наишао на хумку у којој су биле кости без лобања, покривене необрађеном каменом плочом, што нас доводи до закључка да су то кости ратника овога боја, сахрањени на начин како је то Ровински написао. Те кости су потхрањене у гробници гдје Вујадин има намјеру да једног дана одмори. Оваквих примјера било је више.

Ова стијена на којој је споменик постављен, које нема далеко одавде, вјековима је чекала ову светињу, а споменик од прије пар дана нашао је своје мјесто и историјску вриједност у књизи доктора професора Марка Кнежевића „Монографија Велике и Новшића“ која ових дана треба да изађе из штампе.

Завршавајући ово слово, желим да се захвалим својим најближим сарадницима, Жарку Нововићу, Вукомиру Оташевићу, Брану Оташевићу, Драгоју Лалевићу, Милоњи Нововићу, Раденку Ивановићу, комшијама села и свим донаторима који на било који начин помогоше подизање ове светиње. Посебну захвалност на идејном решењу, изградњи и донацији дугујем Милану Максимовом Нововићу и његовим синовима Зорану и Максиму.

На самом крају нека моје обраћање вама буде у складу са оним што Ровински написа „Воља и наређење Црногорског књаза од самог почетка била је да се његова војска не само уздржава од боја него да чини свакојаке уступке. Био је спреман да Арнауте пусти у дубину Полимља. Његова војска имала је пуно право да поред осталих топова, употријеби бар мали топ, који би изазвао огроман ефекат, али им није дозвољено са Цетиња. Имала је могућност да одбрани Велику али због неких разлога није им дозвољено, већ је наређено да се Велика жртвује што је на војску имало мучан утисак...“

Због чега смо били жртвовани од стране двора са Цетиња нама је јасно, за оне друге, енигму остављам отвореном за историчаре.

 

ВЈЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ЈУНАЦИМА НОВШИЋКОГ БОЈА.