Одломак из књиге: ВАТРЕ С КОМОВА       ГРУПА АУТОРА

 

 

ВЕЛИКА

 

У најсевернијим пределима слободарске Црне Горе, у саставу некадашњег Андријевичког среза, а на простору између Чакор планине и ријеке Лима налази се сиромашно планинско насеље које је, вјероватно, због свог пространства названо село Велика. Оно се простире на окомитим странама Кодре, Јечмишта, Чакјора, Ваганице, Приједолске Ћафе и Куња, а у подножју се ослања на питому долину Величке реке, Иванпоља, Папратиште и Ханове. Због великог пространства Велика је подељена у неколико засеока који су још од давнина сједињени у добро организовану војну формацију, у једно компактно насеље, у међусобно повезану економску и социјалну целину. Њихово заједништво је израстало у врло тешким животним условима, испољавало се свакодневно кроз разноврсне облике међусобне помоћи и људске солидарности које је нарочито долазило до изражаја када је некоме било тешко, када се прослављало рођење детета, када се успостављало ново пријатељство.

Кроз село протиче бистра планинска ријека која нема своје извориште. Нема га, а то је можда и добро, јер се извори хладне планинске воде налазе скоро у свакој шуми, на сваком пропланку, поред пута, свуда и на сваком месту. Величка ријека је још од давнина улепшавала и олакшавала живот људи у овим планинским врлетима, а њена снага стану борбу за свој опстанак, за своју слободу. се још од момента насељавања овог краја кори стила за покретање воденичког камена, да би је пре двадесетак година претворили у електричну енергију.

Прошло је више од педесет година од када је изграђен аутомобилски пут који преко Чакора повезује Пећ са Андријевицом, Косово са Црном Гором. Саобраћај се на овом путу одвија нормално само у летњим месецима, а у зимском периоду врло ријетко због великих снијежних намета који онемогућавају кретање аутомобила преко Чакорског превоја чија је надморска висина 1848 метара. У последње време интензивно се разматра могућност изградње савременог пута који би представљао најкраћу везу између југоисточних крајева Србије, Македоније и Косова са Црном Гором и Јадранском обалом.

О историјском развоју села још увек нису прикупљени и сређени прецизни подаци, али се према обрађеним документима може закључити да се Велика почела насељавати пре 250 година. С тим у вези поуздано се зна да су Петровићи и Живаљевићи међу првима подигли домове и омеђили своје поседе. Нешто касније у Велики се насељавају и неке друге породице, што је било од утицаја набрзо повећавање броја становника. У складу са тим кретањима у селу Велика израстају нова браства као што су Кнежевићи, Томовићи, Јокићи, Гојковићи, Вућетићи, Симоновићи, Огњановићи, Пауновићи, Бјелановићи, Јанковићи, Радевићи, Микићи, Бошковићи, Брковићи и др.

Скоро 250 година Величани су водили непрестану борбу за свој опстанак, за своју слободу. Разни непријатељи, пре свега Турска империја и други освајачи, нису бирали средства у својим настојањима да покоре ово храбро племе црногорског народа, али у томе нису успели.

Више од два века село је живјело полувојничким животом, али су становници овог краја сачували свој језик, обичаје и националну припадност. Међу њима није било издајства, село је било јединствено и компактно, нарочито када је требало водити беспоштедну и неравноправну. борбу за свој опстанак, за своју слободу.

Године 1886. Турци су напали Велику спалили село, посјекли 20 глава величких првака и одвели 70 робова. Сачувана је прича да су робове откупили добри људи: Мило Лончаревић из Куча и Симо Ђуричин из Гусиња. Од досељења Величани су се заклињали сабљом и пушком и никада их та бројна турска, прва и друга швапска војска није могла принудити на покорност. За 79 година тј. од 1866-1945. године, Велика је осам пута паљена. Само у Другом свјетском рату два пута је потпуно и један пут дјелимично горела.

У тим тешким условима а под притиском војничке силе, Величани су једно време плаћали да- нак турским властима, али су се увијек припремали да се заједно са осталим црногорским племенима изборе за своју слободу. Због своје храбрости и дугогодишње борбе за слободу Величани су се прочули и ван граница Црне Горе и ондашње Турске империје. Велика је једно време, заправо од 1850. до 1857. године, била под заштитом Француске и имала је своју кнежевину.

У најновијој историји Величани су такође дали значајан допринос борби за слободу, за братство и јединство, за победу социјалистичке револуције. И они су се заједно са осталим учесницима народноослободилачког рата храбро борили против фашизма и реакције, против свих освајача и издајника своје домовине.

У селу са преко 320 домова од којих није било четничких и других фашистичких организација, што је једна од најзначајнијих чињеница са којом се поноси народ подчакорја. За илустрацију доприноса који су у току четворогодишњег рата дали Величани могу да послуже и подаци о жртвама и страдањима величког народа у периоду од 1941-1945. године. Непосредно прије Другог свјетског рата у Велици је живјело око 1350 становника, а од тога је у току четворогодишње народноослободилачке борбе страдало доста.

У оружаним снагама НОВ и ПОЈ учествовало је 270 бораца не рачунајући и све оне који су се временом отселили из Велике. Од тога броја 50 су дали животе и њихове кости су просуте од Чакора до Љубљане, 54 су постали РВИ, 70 добили официрске чинове, а на Списку активиста НОП-а, одборника народне власти, народног фронта, АФЖ-а, СКОЈ-а и омладине налази се 96 особа којима је већином признат статус бораца НОБ-а.

Само једног дана у Велици је погинуло 380 особа - већином жена и мале дјеце. То је била крвава одмазда остатка потучене немачке „Принц Еуген" и албанске „Скендербег" дивизије које су после пораза у Андријевици и њеној околини безглаво бјежали уз долину Лима. Тачан број жртава које су у току четворогодишњег рата страдале на територији Велике никад се неће знати јер су се многе породице из околних села склањале код својих пријатеља и заједно са њима нестајале у пламену. Ерутални терор непријатеља није могао принудити Величане на покорност. Број становника се свакодневно смањивао, а жилавост повећавала. Са сигурношћу се може тврдити да је НОБ-а имала толико искрених пријатеља у Велици колико је било и породица.

У периоду између два рата Велика је имала мало школованих људи. Све што је требало за живот сем соли и петролеума Величани су сами стварали. Посла није било нигдје. У послератном развоју село је обновљено, добило струју и нову школу, у радном односу широм Југославије ступило је близу 300 људи међу којима има стручњака свих профила почев од квалификованих радника до доктора наука.

Партијска организација је почетком рата имала само неколико кандидата, из рата је изашла веома јака са преко сто чланова рачунајући и оне који су гхримљени у јединицама НОВ-е. Снагом свога аутритета брзо је уепјела да успостави нове односе међу људима, развије братство и јединство са сусједним селима и објасни народу да су за наше патње криви појединци који су се ставили у службу туђина.

Народ села Велике превазишао је своје снаге доприносом НОБ-и, а жртве које је у тој борби дао трагично су велике. Неприхватљиви су покушаји да се учешће Величана у НОБ-у и устанку 1941. године, и каснија масовна учешћа прикажу као један израз традиционалног јунаштва, слободарског духа и родољубља Величана, а да се заборави рад и утицај КПЈ и партизанског покрета на овом терену. Истина је да су Величани кроз читаву мучну историју, стијешњени освајачима са свих страна, задивљавали својом борбом за слободу и својим јунаштвом у прошлости, и да су мајке уз кољевке пјевале својој ђеци о Величким јунацима, а гуслари уз гусле, да су лелекаши и тужбалице величали њихову голему храброст, да је култ јунаштва издигнут изнад свих људских врлина и вриједности. Али тај култ није био својствен само величанима. Он је исто тако његован и у Васојевићима и у читавој Црној Гори, па и у оним дјеловима гдје су дуго царовале четничка издаја и контрареволуција.

Такође постоје покушаји да се објасни како би се и у Велици створила јака четничка организација да није послије устанка 1941. године, припала такозваној „Великој Албанији". Међутим, познато је да су окупатор и његове слуге из Плава настојали да мобилишу Величане у такозвану албанску војску, као и да им дају оружје за борбу против партизана, да се покушавало и из Полимља и Шекулара да се у Велици створи четничка организација, али су сви ти покушаји јадно пропали, Величани су са презиром све то одбацили и од почетка до краја остали вјерни НОБ, осим ријетких појединаца, који су се нашли у супротном табору, у четничким јединицама Павла Ђуришића.

Велика је априлских дана 1941. године, прихватила црногорске насељенике с Косова и Метохије, које су прогонили неки до лудила шовинизмом разјарени квислинзи, искаљујући над њима бијес за 22-годишње великосрпско угњетавање, што су окупатори смишљено потпиривали. Истина је да је огромна већина Величана те избјегличке колоне прихватила као своју најближу родбину, да није жалила ни храну, ни другу имовину да им помогне и да су многе избјеглице, не само из Метохије, него и касније из Војног Села, Метеха и других села око Плава и Гусиња, нашли у Велици уточиште до краја рата, а многе од тих породица и смрт, заједно са Величким породицама трагичног 28. јула 1944. године.

Стварање одреда и устанак

Маја 1941. године формирана је партијска ћелија за величку општину. У саставу ове ћелије били су чланови Партије, који су раније живјели у Метохији: Видра Ковачевић, Бранко Живаљевић, Вук Жижић, Урош Цудовић и Милош Џудовић. За секретара ћелије Мјесни комитет за Андријевицу одредио је Миљу Милачића из Пепића. За кратко вријеме за кандидата Партије примљени су: Радош Симоновић, Леко Кнежевић, Милан Вучетић, Чедо Кнежевић, Љубо Петровић и Војо Пауновић из Велике.

Створен је јак актив СКОЈ-а и у свим засеоцима организоване су омладинске групе. Поред тога партијска организација повезала се са старијим, угледним и утицајним патриотима из Велике: Милутином Петровићем, Мигром Гојковићем, Мином Вуковићем, Миланом Јанковићем, Милованом Вучетићем, Заријом Радевићем, Дољом Кнежевићем, Кнежевић Митаном и другима преко којих се ширило слободарско расположење и утицај НОП-а.

Ни реакција није седела скрштених руку. Поред Новице Поповића, у Велици су тада живјели Стево Поповић, предратни срески начелник и организатор "црне руке" за борбу против комуниста у Пећи, његов агент Стево Протић и други петоколонаши.

Они су ширили гласине да су комунисти криви за пропаст Југославије, да је опасно што се у Велици виђају "странци" мислећи на нас комунисте, да је Русија "трули плот", да ће фашизам завладати читавим свијетом и слично. Поред њих тада је у Велици био и Вуксан Гојковић, стари начелиик среза, који је организовао оружану групу под маском борбе против "плавских Турака" и "метохијских Арнаута". Ова група је почетком јула 1941. године, ишла по катунима говорећи о освети над "Турцима". С њима је био неки, како га је Вуксан Гојковић претстављао, "војвода", кога је тобоже упутио Коста Пећанац. Овај војвода причао је да су Недићи и Пећанац привремено уз Њемце, да би "штогод српства спасли" и да ће се дићи кад буде време.

Сви ови реакционари су преко жандармериjске станице имали утицај и на италијанске карабињере у Велици. Пошто су заједно патролирали по један жандарм и један карабињер, они су удружени почели отворено пријетити комунистима да ће их хапсити ако се и даље е буду кретали кроз Велику.

Око 10. јула 1941. године формиран је Велички герилски одред на Јечмишту. Имао је двадесетак бораца, углавном чланова КПЈ и СКОЈ-а.

За командира одреда постављен је резервни официр и кандидат Партије Радош Џудовић, а за политичког комесара Чедо Кнежевић, члан Партије. Одред тада није имао задатак да организује масовни устанак, него да објашњава борбу СССР, да прикупља оружје, да изводи појединачне акције против окупатора и да кажњава његове отворене сараднике и шпијуне. Међутим, догађаји су се одвијали тада таквом брзином да одред прије општенародног устанка у Црној Гори није успио да изведе ни једну акцију.

На вијест о устанку и борбама у Андријевици, неколико Величана, међу којима и неки чланови одреда, без ичијег наређења разоружали су без борбе карабињере у Велици, док еу се жандарми истог дана разбјежали. Величани су, по распореду из прошлих ратова, претежно по племенским четама, изашли на положаје према Плаву и Ругови, јер су очекивали напад с тих страна. На положај су изишли сви чланови Партије, СКОЈ-а и напредни омладинци. Неки су били и руководиоци чета, на примјер Војо Пауновић на Челиграду.

Чим је почео устанак, квислиншке банде из Плава и Гусиња пале оближња села, хапсе житеље, стријељају неколико десетина невиних људи у Плаву и нападају на ослобођену територију. Властодршци Плава траже помоћ из Косова и сјеверне Албаније да би се осветили за 1912. и 1918. годину, као и заштиту "Велике Албаније". Неколико дана водиле су се тешке борбе на свим положајима од лимског моста до Ваганице. Али када су јаке непријатељске снаге упале у Брезојевицу и почеле да пале куће, као раније у Војном селу и Метеху, наши положаји почели су се осипати. Остале су мање групе око комуниста, док су многи појурили да спасавају породице.

У Велику су од Кодре, с Јечмишта и Чакора, упале јаке фашистичке снаге и почеле да је пале. У збјеговима је настала паника. У тим тешким часовима петоколонаши су тражили спас од окупатора и најпогрднијим ријечима и псовкама клеветали комунисте "који попалише Велику" и "који су браћа с Турцима", омразили нас да би на нас бацили кривицу за патње у збјеговима, омразили нас и одвојили од народа.

Спаљено 1500 кућа

Послије повлачења са Чакора, наш фронт је формиран на Сјекирици и Мокри. Држали су га борци из Велике, Горње Ржанице, Машнице и Грачанице, под командом мајора Миличка Јанковића. Ту је извршен противнапад. Разбијени непријатељ није се више задржавао све до Чакора. У тим борбама погинуло је неколико Величана устаника, као и бораца из других села.

На овом терену борбе су трајале све до 6. августа 1941. године, када су јаке снаге италијанског окупатора и његових слугу из Плава и Гусиња, Сјеверне Албаније и Косова, привремено угушиле устанак.

Страдања су била врло тешка. Поред неколико десетина погинулих устаника, паљено је у Велици, Ржаници и Горњем Полимљу око 1500 кућа, целокупна имовина коју су генерације стварале била је опљачкана и уништена, народ је живио у збјеговима по планинама и шумама, далеко од својих огњишта. Али устанак је био добра лекција за фашисте и опомена да не могу мирно владати у овој непокореној земљи. Тек у јесен народ се почео враћати у Велику, на згаришта својих кућа. Требало је подићи неко склониште над главом да би се преживјела зима која је наступала. Требало је обезбедити и храну, јер је љетина била потпуно уништена. Радило се дању и ноћу, а било је тешко, јер је и алат био опљачкан. Неколицини је до првих сњегова успело да покрије куће, други су правили колибе, или једноставно уза зид спаљене куће насла- њали греде и покривали гранама и кукурузовином те ту склањали своје породице. Тако се чекала зима 1941.

Приликом повратка из збјегова сви одрасли мушкарци морали су према наређењу предати Ита- лијанима пушке. То ипак нису учинили сви. Касније су вулнетари на њих опет вршили притисак да предају пушке. Међутим, комунисти су настојали да се што више оружја сачува. Појединци су чак продавали и последње што су имали тј. што им је остало од стоке, или имовине, да би купили пушку.

У пролеће 1942. године, требало је обрадити земљу, али није било запреге, алата, ни сјемена.

У љето 1942. године у Велици је наступила страховита глад. Власти из Пећи, Плава и Гусиња, забраниле су куповину жита Величанима. Пандури су на излазима ка Велици претресали сваког човјека и жену да не би изнјели ни зрно жита. Цио народ у Велици, осим неколико породица, живио је од зеља и лишћа. У тој ситуацији четници из Шекулара као и Полимља врше притисак на Величане да створе четничку организацију и тако добију храну и оружје од окупатора. Преко Новице Поповића, формирали су такозвани "национални одбор", кријући његов прави циљ и говорећи да је то одбор за борбу противу окупатора "кад дође вријеме", Чак су одредили несуђене командире четничких чета у Велици, које никада нијесу формиране.

Власти из Пећи и Плава покушавају да мобилишу омладинце у такозвану албанску војску. Међутим и сви ти покушаји су пропали. Величани су храбро подносили све тешкоће и притиске, чврсто везани за партизане.

Тешка 1942.

У прољеће 1942. године обновљен је рад Партије као и СКОЈ-а у Велици. У село је по задатку Среског комитета дошла група илегалаца да помогне родољубима Велике. Милош Џудовић је руководио радом партијске организације. Развила се нарочито жива активност СКОЈ-а и омладине. Она се огледала у политичком раду, пјевању партизанских пјесама на мобама и сијелима, прикупљању оружја и другом. Чланови СКОЈ-а били су: Војо Кнежевић, Радомир Симоновић, Радивоје Кнежевић, Мијајло Симоновић, Мика и Марко Јокић, Радомир и Братислав Џудовић, Перо Вуковић, Новица Вуковић, Љубо Петровић, Видо-Владо Радевић, Миљан Гојковић, Радоња Живаљевић, Беба Кнежевић и други.

Такође је створена јака омладинска организација, од чијих је чланова већина већ почетком 1943. године примљена у СКОЈ, односно КПЈ, а то су: Свето Кнежевић, Драгољуб Томовић, Урош Томовић, Војо Стаматовић, Боро Стаматовић, Вида Кнежевић, Милева и Вукосава Бузић, Радисав Живаљевић, Миладин Кнежевић, Бранислав Кнежевић, Живко и Рабија Кнежевић, Владо Томовић, Властимир и Радомир Томовић, Вешо и Илија Огњановић, Љубомир Лалевић, Мирко Кнежевић, Марко Бјелановић, Драго и Драгомир Вучетић, Илија, Душан, Ђоко, Здравко и Лако Бјелановић, Дарка и Боса Симоновић, Светислав Јокић, Власто Јокић, Бошко, Милутин, Драго, Љубо, Милоје и Шато Симоновић, Вук, Сава и Чедо Вуковић, Драго и Милутин Јокић, Власто и Момо Кнежевић, Боро Поповић, Драго Стешевић, од Попадића Свето, Леко и Божо, као и други. Створена је сигурна база за илегалце, који су се крајем 1942. године у неким засеоцима кретали полулегално, или готово слободно.

Крајем 1942. године, група комуниста из Велике начинила је земуницу за илегалце за зиму 1942/43. али она није много коришћена, захваљујући великом броју породица које су примиле партизане. То су породице комуниста, омладинаца и патриота: Драго Стешевића, Мене Бошковића, Данице Бошковић, Ваке Лалевић, Богдана и Микоша Симоновића, Лепосаве Кнежевић, Јелене Вуковић, Јелице Џудовић, Стане Џудовић, Станије и Милоша Кнежевића, Мине Вуковић, Вукосаве (Вуке) Поповић, Радоте Живаљевића, Лепе Стешевић, Маге Симоновић, Петра Радуловића, Станије Симоновић, Милосава Симоновића, Вула Вуковића, Мило Радевић, Мике Пауновић, Виде Кнежевић и других.

Познато је да је 1942. године, било најтеже развијати покрет у Срезу андријевачком. Од партизанских јединица остале су само групе комуниста - илегалаца у шуми. Над њиховим породицама спровођен је страшни четнички терор. Власти на терену такозване Велике Албаније слично су поступале са породицама припадника НОП. У тој ситуацији Велика је, поред Машнице, постала тврђава НОБ-а у Срезу андријевачком. Она је упркос својим патњама и тешкоћама прихватила илегалце и њени најбољи синови и кћери као и читаве породице од омладинаца до старијих људи и жена, укључили су се у Народноослободилачки покрет.

У 1942/43. години, поред Сава Малог Митровића, Манојла Влаховића и Милоша Цудовића, у Велици су се кретали, или дуже боравили, илегалци: Мирко Арсенијевић-Глибо, Милорад Ћулафић, Видо Шошкић, Милован Делетић, Манојло Кастратовић, Вуко Тмишић, Бранислав и Војо Зоговић, Милица Мушикић, Бећо Башић, Ђоко Пајковић, као и многи други, који су пружили велику помоћ НОП на овом терену, касније, крајем 1942. године, у нашој бази у колиби Радоша Симоновића, неколико дана су боравили Станко Бурић и Војо Лакчевић, које је Врховни штаб НОБ упутио за Косово, а ми их преко везе из Плава превели до Пећи.

Ниједан илегалац у Велици није настрадао. Велика их је чувала иако је у њој било и политичких противника који се нијесу слагали са НОБ, али не шпијуна који би партизане одали окупатору, вулентарима и четницима.

Крајем 1942. године, утицај партизана у Велици био је тако јак да су се неки Величани, који су извјесно вријеме били у четницима, вратили у Велику и пријављивали партизанима, стављајући им се на располагање. Они су тврдили да су из четника побјегли оног тренутка када су видјели да четници примају оружја, муницију и храну од Италијана из Колашина.

Али у Велици и око ње налазиле су се јаке непријатељске снаге окупатора и његових помагача у току читавог рата. На Чакору је био један непотпуни италијански батаљон, наоружан топовима, бацачима и митраљезима. У Велици италијанска посада и станица вулнетара у Јечменишту и Горњој Ржаници такође, па је тако стално постојао обруч од Кодре преко Јечмишта и Чакора до Сјекирице, а тамо у Шекулару и Полимљу биле су јаке четничке снаге, чије су групе повремено упадале у Велику да би ликвидирале неког партизана.

Ипак, покрет у Велици ширио се нарочито међу омладином и женама. Приликом формирања Андријевичког батаљона на Желетину 3. маја 1943. године, једна група Величких комуниста, међу којима Љубо Петровић, Радомир Симоновић и други, ношли у тај батаљон. Тада је због појачане активности НОП у Велици дошло до хапшења појединих најактивнијих другова: Радоша Симоновића, Марка Јокића и других. Када смо други дан послије капитулације Италије, 11. септембра 1943. године, ушли у Мурино, међу борцима из Машнице и неколико другова из Плава, био је добар број Величана, који су под оружјем дошли на наш позив. Приликом доласка Друге далматинске бригаде, 14. октобра 1943. поред бораца из Велике, који су већ били и у партизанским јединицама, велики број Величана узео је оружје и заједно с борцима Друге далматинске бригаде борио се на Приједолу, Сјекирици и другим положајима.

Међутим, нападачи су били јачи и 23. октобра 1943. од Чакора и Мокре ушли су у Андријевицу оставивши више од 600 мртвих и рањених, па наставили наступање палећи по други пут Велику и нека друга села. Тада је велики број Величана пошао у разне јединице НОВ-а, у којима су се истакли као храбри борци, омиљени другови и добри људи. Неки од њих су брзо постали војни и гхолитички руководиоци. Цвијет Величана пошао је у партизанске јединице и пронио славу величког оружја.

Наступила је зима 1943/44. године, која је била још тежа и суровија од ранијих. Фашистичке банде терорисале су народ у Велици, убијале партизанске припаднике и припаднике НОП, интернирале породице. Тада је погинуо и дивни комуниста Бојо Стаматовић. То вријеме од октобра 1943. до августа 1944. године, било је тешко за НОП на овом терену. Њемачке дивизије, са четничким и балистичким бандама, продирале су са разних страна петнаест пута на ослобођену територију у долини Лима, а највише преко Велике. Она је у тим данима и налетима непријатеља дала и најкрвавији данак свом слободареком духу. Била је право бојиште за све вријеме рата.

У познатим јулским борбама 1944. године око Андријевице, Вељег Крша, на Баљу, кроз Полимље, Велику и на Чакору, који су ноћу између 24. и 25. јула заузеле јединице Пете крајишке дивизије, непријатељ је оставио више од 1200 мртвих, док се број рањених није могао утврдити. То су биле јединице злогласне Њемачке дивизије "Принц Еуген" и дивизије "Скендербег", саетављене од фашистичких издајника албанског народа са Косова.

Стравични покољ

Ове две дивизије десетковане и биле би потпуно уништене да партизанске снаге, по наредби Врховног штаба, нијесу морале одмах поћи за Србију. Повлачење наших јединица с положаја било је кобно за народ Велике. Фашисти су 27. јула 1944. године, извлачили своје рањенике из Мурино и Плава преко Чакора, а 28. јула 1944. године, у Велици извршили покољ и такве злочине које су само они могли измислити. Масовна убиства стараца, жена и дјеце извршена су са изузетним мајсторством и цинизмом злочинца. Свака жртва представљала је по једну тужну причу о начину умирања. Неке су једноставно убили, друге, нарочито мушку дјецу, клали па вјешали по дрвећу. Дјевојке и жене су покушали силовати, али то им ни у једном случају није успјело, па су их убијали, или живе бацали у ватру. Неке су живе драли, па поново онда убијали. Трудне жене су парали ножем и из утробе им вадили дјецу, да их пред њима кољу. И сво то злочиначко оргијање завршило се за два сата.

Тога дана убијено је до 380 лица од којих је евидентирано око 120 дјеце. Интернирано је око 50 Величана.

Поред тога у току НОБ-а погинуло је 50 Величана, 9 војника је погинуло у априлском рату, један је умро у заробљеништву, а око 54 су изашли из рата као инвалиди. Према томе, у току НОБ-а трећина Величана је погинула.

Већина погинулих бораца из Велике били су чланови КПЈ или СКОЈ-а. Они су гинули од Велике до Ушћа, Бродарева, Сарајева, Сјенице, Санџака, Црмнице, Колашина, Трнова, Дренице, Крушева, Урошевца, Београда, Загреба, Карловца и даље.

То су били већином младићи који су тек оставили ђачку или чобанску торбу и узели пушку. А како по својим дјелима далеко премашују своје године, они су у тим биткама испјевали пјесме побједе над страхом: "Наша борба захтијева кад се гине да се пјева", као да је то било презирање смрти ради живота будућих генерација. Њима потпуно одговарају Његошеви стихови. "Покољење за пјесму створено"...

 

АУТОРИ И УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР:

АВДИЋ Аљо, БАБИЋ Душан, БАБОВИЋ Радован, БАКИЋ Д. Војислав, БАКИЋ Владо, БОЈОВИЋ Никола, БОЈОВИЋ Страдимир, БРАДИЋ Никола, БРАКОЧЕВИЋ Голуб, БУЛАТОВИЋ Миливоје, ВАСОВИЋ Божидар, ВАСОВИЋ Јелена, ВАСОВИЋ ДР Милован, ВЕКОВИЋ Мило, ВЛАХОВИЋ Богић, ВУКАНИЋ Вукашин, ВУКАШИНОВИЋ Љубомир, ВУКИЋ Батрић, ВУЛЕВИЋ Бранислав, ВУЛЕВИЋ Михаило, ВУЛЕВИЋ Миодраг, ВУЛЕТИЋ Блажо, ВУЧЕТИЋ Милорад, ГАРЧЕВИЋ Чедомир, ДАШИЋ Бранко, ДАШИЋ Милорад, ДЕДОВИЋ Давид, ДЕДОВИЋ Вулка, ДЕДОВИЋ Владо, ДЕДОВИЋ Александар, ДРАГОВИЋ Војо, ДРАГОВИЋ Бранко, ДРАКУЛОВИЋ Велимир, ДРАКУЛОВИЋ Богић, ЂАКОВИЋ ДР Спасоје, ЂАКОВИЋ Саво, ЂЕРКОВИЋ Бранко, ЂОКИЋ Јован, ЂОРЂИЈЕВИЋ Ђорђија, ЖИВАЉЕВИЋ Радисав, ЗЕКИЋ Боса, ЗЕКОВИЋ Бранислав, ЗЕКОВИЋ Радоња, ЗЕЧЕВИЋ Драго, ЗЕЧЕВИЋ Г. Војо, ИВАНОВИЋ М. Данило, ИВАНОВИЋ Микета, ЈЕЛИЋ Гавро, ЈОЈИЋ Будо, КАСТРАТОВИЋ Нешо,  КАСТРАТОВИЋ Пајо, КЕЉАНОВИЋ Јела, КОМАТИНА Миомир, ЛАЗОВИЋ Вујо, ЛАЛИЋ ДР Милош, ЛЕКИЋ Радоња, ЉУБИЋ Душан, МАШОВИЋ Душан, МАШОВИЋ Љубомир, МАСЛОВАРИЋ Новак, МАРТИНОВИЋ Вулка, МЕМИЋ Мустафа, МЕТОВИЋ Бајрам, МИЈАТОВИЋ Александар, МИЈАТОВИЋ Драгутин, МОЈАШЕВИЋ Милорад, МИЛОШЕВИЋ Радоје, НОВОВИЋ Милутин, ОГЊАНОВИЋ Велимир, ПОПОВИЋ Вук, ПРАШЧЕВИЋ Страшимир, РАДЕВИЋ Ранко, СТИЈОВИЋ Драгиша, СТАМАТОВИЋ Мика, СТОЈАНОВИЋ Миланко, ФОЛИЋ Милутин, ЋУЛАФИЋ Божидар, ЋУЛАФИЋ Милица, ЧУКИЋ Радосав, ЧУКИЋ Михаило, ШОШКИЋ Добрашин, ШОШКИЋ Гојко, ЏУДОВИЋ Миленко.

 

| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |