Одломак из књиге:

МОНОГРАФИЈА - СРПСКЕ ВАЗНЕСЕРНСКЕ ЦРКВЕ

 
 
 
Знамените личности из Велике: Прота ИЛИЈА НОВАКОВИЋ

 

 

Протојереј - ставрофор

ИЛИЈА НОВАКОВИЋ

1813 - 1885

Прота Округа београдског

 

Овај свештеник потиче из породице Јагодића, коју је његова баба Јагода доселила из црногорских брда недалеко од Пећи, из села Велика, у шумадијско село Горович, недалеко од цркве у Кланацу, коју је подигао цвети деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара. Бежећи од глади, довела је девет синова између 1790. и 1795. године. Ово се село налази југоисточно од Тополе, удаљено од ње око 3 км. Имена доведених синова су:

Новак, Радоје, Арса, Лазар, Кузман, Дамјан, Топал, Зарка и Јефимије. Од њих су настале следеће породице: Новаковићи, Радојевићи, Лазаревићи, Кузмићи, Дамњановићи, Топаловићи, Заркићи и Јевтићи.

Убрзо су се преселили северно од реке Јасенице, на плоднију земљу, која је припадала суседном селу Жабару. Тамо су направили земуницу, на обронку периферије села, и воденицу поточару на поменутој реци да би од мељаве живели. Тај су крај доцније населили нови досељеници и назван је Јунковац, јер су житељи претежно били млади. Када је Карађорђе 1804. године подигао устанак, сва су браћа учествовала у паљењу турског хана који се налазио у Жабару, као и у свим доцнијим бојевима за слободу.

Најстарији син Новак Јагодић имао је децу: Николу, Марију, Марту, Петра, Павла, Илију, Панта и Василија. Он је са својом браћом и својом братском децом 1813. године (кад је Вожд, болестан, бежећи пред разјареном турском силом у Аустрију, стигао у Срем) пошао са осталим устаничким породицама у Срем. При поласку, жене саветују Новакову жену да мушко новорођенче остави код земунице да умре, да плачем не би черкеској коњици одало збег. У том случају сва би породица изгинула, а овако би погинуло само то дете. Мајка, тешка срца, попусти пред навалом, пови, прекрсти и пољуби малог сина и стави га у дупљу једног дрвета близу земунице. Тек што су кренули, сете се да су нешто од ствари заборвили и отац пошаље најстаријег сина Николу да узме ту ствар и похита за њима, како би их стигао на путу до Остружнице. Никола се врати земуници, узе жељену ствар и чу детињи плач. Приђе дупљи и по пеленама позна свог тек рођеног братића. Узе га у наручје и понесе за родитељима у збег. Носио га је у наручју три дана, хранио млеком набављеним успут од мештана и по трагу и казивању стигао на Саву. Срећно је наишао на своје и видјевши мајку, запита је:

"А шта је са нашим Находом, мајко?"

Малог брата је сакрио под свој гуњ. Мајка бризну у плач и одговори му да је умро. На то јој Никола узврати:

"Немој да грешиш душу, наш Наход је жив и здрав."

Откопча гуњ и показа га мајци. Ова, пресрећна, притрча, узе дете и поче да га љуби, па се заветова Богу да ће Му га дати да Му служи целог живота. На малу Госпођу, 21/8. септембра те године, пређе Вожд и сав овај народ у Аустрију - у Срем. Породица Јагодића се насели у селу Манђелос и тамо у цркви крсте малог Находа. Добио је име Илија. Рођен је крајем августа 1813. године. Када је успео други српски устанак и до лета се осигурао мир 1815, врати се ова избегла породица у Србију, своме дому, у Јунковац. У Жабару, коме је Јунковац припадао мали Илија је завршио основну школи, а трговачку у Београду, приватно. Пошто је митрополит Петар Јовановић отворио дворазредну Богословију у Београду, Илија се уписао у њу. Богословију није завршио, јер га је митрополит Петар "по неодложној потреби" поставио за учитеља у Жабару. Кроз Жабаре је водио пут за Београд и туда је кнез Милош често пролазио. Од мештана је чуо та младог учитеља, видо га, допао му се и он га ожени дјевојком Ружицом из Крагујевца, рођеном 1814. године, и од митрополита Петра затражи да га рукоположи за ђакона у Крагујевцу, јер је "умило певао". Рукоположен је по венчању 1835. године, а ускоро и за свештеника крагујевачког.

Поред ове дужности, обављао је и дужност војног свештеника. Тамо му се родише кћери: Стамена, 1836, и Анђа, 1838, а попадија Ружицаод последица порођаја убрзо умре. Године 1842. свештеник Илија постаје стални војни свештеник у Крагујевцу, и ову је дужност обављао све до 26. октобра 1853. године, када је премештен у Београд за пароха при Саборној цркви, као прота града Београда и Округа Београдског. Био је биран за народног посланика и на Светоандрејској скупштини 1858. године видно се залагао за повратак кнеза Милоша у Србију. По повратку из Влашке, кнез Милош га одликује Таковским крстом.

Када је 1863. године саграђена Вазнесенска црква у Београду, премештен је за њеног првог пароха.

Док је службовао у Београду, обављао је, поред парохијске, и следеће дужности: био је члан Црквеног суда (Апелаторијске конзисторије), члан Светог архијерејског сабора и дворски прота кнеза Михаила. Године 1866. долази му старија сестра Марија, која је била удата за Михаила Миливојевића у селу Мало Крчмаре у Лепеници, па остала удова и без деце а имућна. Он је посаветова да распрода имање, те она нешто даде црквама и манастирима, а остатак донесе проти Илији. Овај, са књижевником Миланом Милићевићем, оснује фонд за помоћ сиротим књижевницима. Марија умре 12. Јануара 1866. године, а брат предаде Управи фондова износ од 450 дуката, с тим да се, када нарасте на 2.000 дуката, интерес даје као помић оним нашим књижевницима који би били неспособни за рад или осромашили. Помоћ је почела да се даје 1. новембра 1887. године и њу су примали многи наши писци, између осталих и Петар Кочић.

После смрти кнеза Михаила, 1869. године, прота Илија је чуо за Креманско пророчанство у вези са династијом Обреновића, о коме се тада тајно говорило, и почео да се удаљује од свега политичког. То је дало повода да му противници поруше поверење код кнеза Милана Обреновића, као да је прота за Карађорђевиће, а не за Обреновиће, "и Кнез га је врло омрзнуо". Када је кнез Милан 29. маја 1878. године приређивао парастос своме брату, почившем кнезу Михаилу у Кошутњаку, на месту где је овај убијен, присуствовали су кнез, сви министри, митрополит Теодосије са свештенством и мноштво народа. Прота је читао заупокојену јектенију и када је изговарао:

"Јешче молимсја о упокојенији души усопшато благовјрнаго књаза", он се збунио и уместо "Михаила", изговорио "Милана" (јер јр испред њега стајао кнез, а прота је знао шта му он смера), на шта му кнез Милан гласни добаци:

"Знам да то желиш".

Митополит Петар је лично ишао кнезу и молио га да проти опрости, јер се збунио, али то није помогло и 20. септембра 1878. митрополит је поставио капелана, бившег намесника лесковачког, који је тада живео у Београду, проту Јосифа Петровића, да замењује проту Илију у парохији и Конзисторији (јер је кнез говорио да прота трује народ против њега), а половину прихода да даје проти Илији за издржавање. Кнез је за ово брзо дознао и наредио да се прота Илија разреши свих дужности и да му се ускрати право на материјалне приходе. Тако је прота Илија лишен свега.

Редовно је долазио у Вазнесенску цркву на свако вечерње, јутрење и свету литургију. Становао је у својој кући у Балканској улици бр. 99. На нову годину 1885. На нову годину 1885. одслужио је свету литургију, причестио се и затим разболео. Митополит га је одмах одликовао напрсним крстом, пошто му је то била педесета година службовања. У ноћи између 23. и 24. јануара, прота Илија се представио у Господу, не напунивши 72 године живота. Опело је обавио митрополит Теодосије 25. јануара у Вазнесенској цркви, са многобројним свештенством и народом. Схрањен је на старом гробљу, код цркве св. Марка, у гробници цвоје кћери. На опелу је говорио прота Алекса Илић, председник Београдске конзисторије и, између осталог, рекао и ово:

"Има услуга иза којих не ниче плод узастопце; има услуга што не падају у очи само зато што можда немају увек за себе опште одобравање; а оне и не траже да се иза њих начини дрека и да се пљеска рукама, него се оцењују тајном похвалом, уколикосу драговољно принесене па стога су и смерне, као оно бистри поточић који, отиче, не сваљује обале, а ипак напаја жеднога и уморнога, па уз то још наплавља и цветне ливаде... Он је, истина, припадао старијем колу свештеника, али је цвојом службом, својим приљежањем и тачношћу био леп углед и млађим школованијим свештеницима... Према спреми и добу из кога је био, покојник није могао изобиловати високим знањем богословским, али је он све то надокнађивао својом преданом службом и марљивошћу са којом је служио и пратио сувремени напредак. На његовом столу и у његовој руци чешће се је виђала књига но у многе школованије му браће... Према браћи својој свештеницима био је братољубан и снисходљив... Његово величанство одликовало је покојника орденом Светог Саве III степена.”

Када је старо београдско гробље 1926. године пресељено на простор садашњег Новог гробља, гробница у којој је почивао прота Илија отворена је у присуству његових рођака по кћерима. Присутна је била његова унука Даница са мужем др Јевремом Жујовићем, лекаром, и сином др Миланом, професором на Правном факултету у Београду. Када је отворен ковчег у коме је лежало тело проте Илије, на његовом телу, осим усахлих очију, није било никакве промене, остало је нетрулежно после 41 године и два месеца. То што су видели, опипали и утврдили, записао је поменути доктор Милан. Са осталим земним остацима, његово тело је пренето у гробницу на Новом гробљу, парцела 22, и од тада његов ковчег није отваран.

 

Послао Мики Брковић из Београда

 

Гојко Кнежевић, 27. март 2012., Никшић, Црна Гора,

КАКО ДОЋИ ДО МОНОГРАФИЈЕ

Поштовани Мики,

хвала на занимљивом тексту о Илији Новаковићу. Једна од улога Величког Сајта је да трагамо за људима поријеклом или родом из Велике.
Радо бих прочитао Монографију Вазнесенске цркве, у којој је објављен поменути текст (како се може до књиге доћи) или бар фотокопије текстова везаних за Новаковића и Велику.