Милош Гојковић         Знамените личности из Велике: ЧЕРА

 

 

ПРЕДАЊА О ШАЉАНИМА - ЧЕРА

 

Осим породица Живаљевића и Петровића, крајем 17. или почетком 18. вијека у Велику се доселио неки Чера, који је, наводно, пребјегао из Шаље (подручје у северној Албанији), из мјеста Черем, због страха од освете за почињено убиство, односно, гдје је био ''пао на крв''. Прије доласка у Велику задржао се са своја два брата у насељу Хоте код Плава, али због свађе с Турцима браћа су се морала раздвојити и отићи сваки у свом правцу. Од тада се Чериној браћи губе трагови, а он долази и насељава се у Велику. Мјештани су га примили пријатељски, повјеровали су у његову причу без икакве провјере и, обзиром да је дошао из мјеста Черем у Шаљи, дали му име ''Черa -Шаља''. По дијелу надимка ''Шаља'', његови потомци се називају ''Шаљани''.

Андрија Јовићевић истиче: Сви Шаљани воде ''дријетло'' од некога Чере, који је у Шаљи ''пао на крв'' и добјежао амо, гдје се најприје населио у дну Велике, на Иван-пољу. Чера је овдје нашао Живаље (Живаљевиће) и Петровиће, који су, према томе, најстарији. Чера је био католик, али је овдје пријешао у православље, оженио се дјевојком једног Живаља и с њом изродио седам синова, од којих су му четири умрли без порода, а од остала три сина - Крта, Јоке и Ивана воде поријекло сви Шаљани, који броје десет братстава са 153 куће''.

Радосав-Јагош Вешовић истиче да су се ''Шаљска братства разродила од три сина некога Чере католика, који се доселио из Шаље, гдје је био ''пануо на крв'', и настанио се у Великој код Живаљевића. Ту припадају: Јокићи, Гојковићи, Симоновићи, Бошковићи(1), Голубовићи, Кнежевићи, Радуловићи, Микићи, Брковићи и Касумовићи. Свих је 155 кућа. Сви славе св.Николу, и прислужују св.Симеуна (3.фебруар). Набрајају 8 - 9 пасова до свога заједничког претка који је у Велику дошао прије више од 250 година''.(2)

Богдан Лалевић и Иван Протић, су записали:''Ово износимо накнадне податке, које смо добили од Г.Ј. Поповића - учитеља, о Шаљанима чији је предак Чера или Чела, ковач из Шаље у арнаутлуку. Настанио се у Иван-поље, и од Живаљевића узео некакву кривну. Прича се кад је почео да ради, оде дим од његова стана уза све село. Он изроди седам синова. Тада су у Плаву владали Реџепагићи, који су сва српска села држали и узимали четвртину. Они науме да и Велику присвоје, чему се одупру Черини синови, а и остали. Они (Реџепагићи)ухвате једног Живаљевића, једног Бјелановића, једног Огњановића и једног Черина сина. Черин син не пристане да им буде чипчија, те га они уморе стављајући му на прси камен од 70 ока и положивши га везаног у воду. Остали пристану и Живаљ прода земљу свога племена за неколико шиљежи, Бјелановић за ''Шибу'' (врло дугачку пушку), Огњановић за ''Корду'' (некакву сабљу). Остали Черини синови се стану крвити и убију 12 Плављана, а они тројица изгину, а остали подпадну под власт плавских ага. Од остала три Черина сина - Јока, Крта и Ивана су садашњи Шаљани у Велици''.(3)

На научном скупу који је одржан од 21. - 23. јуна 1990. године на Цетињу у организацији Института историјских наука Црне Горе, проф. др Мирко Барјактаровић је истакао:

''Према предању, прије десетак генерација добјежао је амо, из страха од освете, неки Чера католик из сјеверно-албанског племена Шаља, у Велику, оженио се од Живаљевића и примио православну вјеру. Познато је да су од освете у прошлости људи бјежали из свог завичаја. Бјежало се кад-кад и у етнички туђу средину (ми то називамо емигрирањем). О томе говоре примјери Леке из Климената, од кога ће у Цеклину да нарасте дио тамошњег становништва. По предању које је Хан записао, такав је случај и са Красом. Исто се десило и са Чером у Велици, гдје се оженио и од њега потекла група родова''.

Миодраг Брковић и Предраг Брковић износе следеће податке о Чери:

''Први досељеник у Велику, крајем седамнаестог вијека, био је Чера, предак свих Шаљића и родоначелник племена Шаљића, који је ту затекао породицу Живаљевића, а вјероватно и Петровиће. Имао је тада између 25 и 30 година. По његовим ријечима, дошао је из мјеста катуна Черам, летњег насеља сточара у масиву Проклетија, које се налази на висини од 1.303 м/н.в., изнад Гусиња, на простору гдје су насељена арбанашка племена Хоти и Шаљани и гдје се одвијала само сточарска производња. Житељи Велике дали су му име по мјесту из којег је дошао - Черам, и притом, због лакшег изговора, уклонили су слово ''м'' из назива, тако је остало име Чера. Његове потомке по широј локацији гдје се налази Черам, назвали су Шаљићи и то све док нијесу уведена презимена по братствима.

Миодраг и Предраг Брковић се позивају и на следеће наводе хроничара Растка Шаљића (1995.): ''С обзиром да код арнаута и католика данас нема нити постоји име Чера, а, такође, ни код Срба не постоји такво име, што нас наводи на сумњу да Чера није право име нашег родоначелника већ да је сковано по месту Черам одакле је дошао наш предак. Своје разлоге доласка у Велику није саопштавао, а, такође, о свом поријеклу и мјесту одакле је дошао није причао до смрти. Пред своју смрт, у дубокој старости, рекао је да је из Скадра дошао у Черам, бјежећи од крвне освјете, заједно са два брата и оцем. Потјера их је убрзо стигла и том приликом погинуо им је отац Лека. Успјели су да побију цијелу потјеру и да освете оца, а затим стигли изнад Гусиња, у Хоте, гдјесу се договорили да бјеже на три стране. Два старија брата побјегла су у Метохију, један у околини Дечана, а други у околини Косовске Митровице, гдје њихови потомци и данас живе''.

Миодраг и Предраг Брковић о Чери још износе да, када је ''дошао у Велику, биле су само двије куће-Живаљевића и Петровића. Чера је говорио српски и био вјере хришћанске, тако да му није било тешко да успостави контакт са становницима Велике. Предање каже да је познавао коларски и пушкарски занат, а то је била ријеткост у то вријеме, што указује да ове занате није могао да изучи у планинском селу - катуну Черам, већ у развијеној средини као што је Скадар. Све то говори да је Чера имао добро животно искуство стечено у средини која је била развијенија него ова у коју је дошао. Познавао је многе послове за које житељи Велике нису ни знали. Та предузимљивост и познавање разних послова, омогућили су му лакше прилагођавање у дивљини у коју је дошао и могућност да лакше настави свој живот. Становници села Велика опчињени Черином виталношћу, покретљивошћу, способношћу за сналажење и у најтежим условима, радо га прихватају у своју средину. Живаљевићи се нијесу двоумили да му дају своју одиву за животног сапутника. Даље, предање каже да је Чера, као врло способан човјек, уз помоћ пријатеља Живаљевића на Иван пољу направио колибу. Када је запалио прву ватру у колиби Величани су пратили како ће се понашати дим. Појавом првог дима из колибе, угледали су како се дим диже у вис, затим се проширио по цијелој Велици до Чакора, Ваганице и Приједола. Величани су то протумачили као знак да ће његови потомцинаселити цијелу Велику, што се касније и обистинило''.(4)

Најзад, о поријеклу величких Шаљана постоји још једно, тзв. ''Бованско предање'', које је записао Растко А. Шаљић. Он тврди '' да је ово предање било веома живо код памтиша у Бовану (Бјелопавлићи) све до 1860. године, када је Бован до темеља порушен''.

По овом предању, у годинама Кандијског рата (1645 - 1669) између Венеције и Турске, Ђуро Иванов Кадић, са два брата и неким другим ратницима из Бјелопавлића прешли су на Млетачку територију, у Боку Которску. Од оних који су били способни за борбу Млечани су формирали хајдучке чете, ради заједничке борбе против Турака, а дозваљавали су им да изводе и самосталне оружане акције против свега што је турско. Хајдуци су у самосталним акцијама нападали турску војску и цивилно турско становништво. Убијали су, пљачкали и заробљавали турско робље. У једној од тих хајдучких чета био је и Ђуро Кадић, са два брата. Они су заједно са осталим хајдуцима чинили велика зла Турцима. По престанку Кандијског рата Млечани су хајдуке пребацили у Истру, одакле су после краћег боравка побјегли због лоших услова за живот и вратили се у свој завичај. Турци су дознали да су се хајдуци вратили и организовали су потјере за њихово хватање. Због тога Ђуро по други пут са браћом напушта свој дом у Бовану, бјеже преко Скадра и сјеверне Албаније и склањају се у мјесто Хоти код Плава. Ту се раздвајају и крећу свако на своју страну. Ђуро се задржава и крије у Велици, а његова браћа продужавају пут у Метохију, и то један брат у Истинић код Дечана, а други у брда изнад Ибарског Колашина. Оба Ђурова брата су се потурчила и није познато како су се представили кад су стигли у нову средину. Ђуро је Величанима испричао да је из мјеста Черем у Шаљи побјегао због ''крви'', да је по занимању колар, да зна и да кује. Они су му повјеровали и дозволили да се насели, прво на Иван-поље, а нешто касније код Вукадиновог потока. Неколико година послије бјекства из Бована, Ђурови рођаци су дознали да је он жив и здрав и да се налази у Велици, где се крије под новим именом Чера-Шаља. У то вријеме Гусиње, Плав, Пећ и сјеверни дјелови Албаније административно су припадали Дукађинском санџаку.

Кадићи из Бована су памтили и преносили предање о Ђуру (Чери), у доста јасном и живом сјећању све до 1860. године, када је Тодор Кадић убио књаза Данила. Због овог убиства Петровићи су ''убили 24 чељади Кадића'', село Бован је потпуно разорено, а они Кадићи који су успјели да побјегну, крили су се у великој тајности и растурили се по бијелом свијету. У тој бјежанији за спас голих живота, морали су да мијењају своје име и презиме, исто онако како је то раније урадио њихов рођак Ђуро Кадић, када је при доласку у Велику постао Чера Шаљанин. У растури и бјекству 1860. године неколико Кадића је побјегло у мјесто Врак код Скадра.(5)

Др Јован Ердељановић у књизи Стара Црна Гора, Етничка прошлост и формирање црногорских племена, каже: ''По испитивању П. Шобајића знамо, да је у Бјелопавлићима до 1860. године заиста живјело јако браство Кадићи, које се послије иселило у Враку код Скадра''.(6)

Сва изложена предања о родоначелнику величких Шаљана су записана усмена предања, која су се преносила с колена на колено. Усмена предања, као извор сазнања неког догађаја и појаве из прошлости, често су недовољно поуздана, ако их на вријеме хроничари не запишу. У овом случају, усмена предања о претку величких Шаљана су почела да се записују тек почетком 20. вијека, односно након око 200 година од Чериног доласка у Велику.

Да би се могло поузданије оцијенити шта је из свих наведених прича о поријеклу величких Шаљана права истина, треба анализирати шта је у овим причама исто или у битном слично, а у чему се она разликују.

У свим изложеним предањима заједничко је: да је родоначелник Шаљана дошао из сјеверне Албаније у Велику крајем 17. или почетком 18.вијека; одлично је говорио српски језик; побјегао је овамо због страха од крвне освете; тадашњи становници Велике, Живаљевићи и Петровићи повјеровали су у његову причу и пријатељски га прихватили; да је познавао коларски занат; да се оженио из породице Живаљевић; да је имао седам синова, од којих су четири без порода погинули у борбама са Турцима, а тројица су имала потомство.

Изнијета предања разликују се у вези са поријеклом тога родоначелника и његовим именом. Најзаступљенија су мишљења да се предак величких Шаљана звао Чера по мјесту Черем из Шаље, те да је он по вјеросповјести био католик, а да је по доласку у Велику прешао у православље. Међутим, врло увјерљиво делује и предање по коме Чера потиче из Бована у Бјелопавлићима од братства Кадића и да му је право име било Ђуро.

Предање да Чера потиче ''из црногорских фамилија'' и да је српског поријекла, ближе је истини од предања да је ''Чера био католик и по доласку у Велику прешао у православље''.

Обзиром да је Чера био поријеклом из пламена Шаље, које је за вријеме Скендербегово (Ђорђе Кастриотић 1403 - 1468) ''а и много касније'' било српско племе, онда је ближе истини да је Чера у вријеме његовог пребјега у Велику био Србин. Шаљани су примили католичку вјеру у првој половини 18. вијека, а Чера је дошао у Велику нешто раније. Он није могао прећи из католичке у православну вјеру, а да не буде претходно крштен у православној цркви, гдје би добио и српско име. Осим тога, врло је сумњиво како је Чера као дотадашњи становник Албаније, кад је доселио у Велику одлично говорио српски језик и познавао српске обичаје. Његово познавање коларског заната, који у планинском мјесту Черем није могао научити, указује да је он дошао у Велику из неког другог мјеста. И чињеница да родоначелник Шаљана и сва братства која од њега потичу славе Светог Николу, указује на његово православно поријекло. Сва Черина дјеца и њихови потомци имали су српска имена. Да је он био католик, из поштовања према својим прецима, макар једном од својих седам синова би дао католичко име неког од својих предака. Најзад, Величани не би примили човјека друге вјере у своју средину и оженили га православком због поштовања свога завјета, да одрже своју вјеру. У њиховој средини је свака друга вјера, осим православне, била неприхватљива, и тешко је повјеровати да су према католичкој вјери имали благонаклонији однос у односу на ислам. То истиче и Андрија Јовићевић: ''Никад нијесу дозволили да се иједан мухамеданац усели међу њих, а своју су вјеру тако чврсто држали, да међу њима није било ни једног случаја превјеравања''.(7)

Из свега изложеног, чини се најлогичнијим закључак да је предак величких Шаљана српског поријекла, да је своје право име и презиме саопштио затеченим мјештанима Велике, али је уз њихову сагласност и обећање да га неће одати, користио име Чера по месту Черем у коме је на путу за Велику извјесно вријеме боравио.

ЛИТЕРАТУРА:

(1) Вешовић Радосав -Јагош , вјероватно грешком, у Шаљане убраја и Бошковиће, који воде поријекло из Цеклина. Види страну 240 поменутог дјела Вешовића.

(2) Вешовић Радосав -Јагош; исто ; стр.239 и 240.

(3) Лалевић Богдан и Протић Иван: Васојевићи у црногорској граници. Српска академија наука, Српски етнографски зборник, књига пета, Београд, 1903. године.

(4) Др Брковић Мирко и мр Брковић Предраг: Велика (Вредновање природних ресурса насеља Велике у подножју Чакора), Београд, 2005, стр. 12 и 13. Ову причу је Растку Шаљићу испричао Божидар - Божо Павловић, чији су преци Кадићи.

(5) Божо Павловић је носилац ''Партизанске споменице 1941'' и ратни је војни инвалид. После рата био је генерални секретар РВИЈ, народни посланик и министар за социјалну политику у влади СФРЈ. Он је испричао да му је ово предање пренио његов дједа.

(6) Др Јован Ердељановић: Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Слово љубве, Београд, 1978. стр.458.

(7) Андрија Јовићевић: Плавско-гусињска област; Полимље, Велика и Шекулар, стр.533

   

 

| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |